Svakom svoje - dok se prosečni ljubitelji piva, ispijajući svoj omiljeni napitak, prepiru oko toga čiji tim igra bolji i kvalitetniji fudbal, pivski stručnjaci vode različite diskusije oko samog piva. Jedna od dugovečnijih rasprava bila je ona o porteru i stoutu. Smatralo se da se radi o različitim stilovima piva i da su ova piva oduvek bila tamna.

Porter je nastao negde krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka, a jedan od najranijih zapisa o njemu potiče iz 1726. godine, iz pera jednog Švajcarca koji u pismima porodici opisuje svoje londonske utiske i, između ostalog, spominje porter.

Možda je čudno što u sociologiji, uz sociologiju grada, sela, religije, ne postoji i sociologija piva (pa i vina i žestokih pića). Jer pivo je nerazdvojan deo društva u kom nastaje i njegov samosvojni odraz. Tako i porter svojim nazivom pokazuje nagli razvoj ekonomije, posebno trgovine i prelazak iz sela u grad. Brojni fizički radnici, nosači raznorazne robe u Londonu, pili su gusto, snažno pivo koje je, uz dozu alkohola, bilo dobar izvor kalorija i bilo je toliko popularno da je po njima i dobilo svoj naziv - porter. Smeđi slad je bio jeftiniji, bilo ga je u obilnim količinama, pa je masovno proizvođen za novu klasu gradskih radnika. Usput, ako nekog ne mrzi da preračunava, cena jednog krčaga ovog piva, u to vreme, bila je tri penija.

Izraz stout koristio se da označi snažnija piva, bez obzira na njihovu boju, a vremenom je počeo da se koristi najviše uz jači porter, i tako je bilo kroz čitav osamnaesti i početkom devetnaestog veka, pa je čak i veliki Ginis u jednom novinskom oglasu iz 1836. godine svoje pivo nudio kao Double Brown Stout Porter. A da je izraz stout bio prevashodno vezan za jačinu, a ne boju piva, svedoče zapisi o proizvodnji jedne londonske pivare koja je proizvodila Pale Stout, tako da neki novi današnji stilovi, kao white stout, zapravo uopšte i nisu tako novi.

Za većinu nas, koji stout vezujemo uz tamnu boju, ovo može biti iznenađenje. Uostalom, i stout  porteri su varirali u raznim nijansama smeđe boje, sve do 1817. godine kada je u upotrebu ušao tamni slad, na opšte zadovoljstvo pivske publike na Ostrvu.

U ovom pivsko-lingvističkom zamešateljstvu, porter je lagano ispadao iz priče, zbog raznih okolnosti - pada kvaliteta, smanjenja proizvodnje, poreske politike, dok je stout ostao kao poštovanija i više ispijana varijanta, možda najviše zbog upornih i svojeglavih Iraca.

Popularna predstava da je stout snažno pivo samo je delimično ispravna - prosečan Ginis, ukoliko se takav izraz može upotrebiti za ovo pivo, sadrži 4,2 % alkohola, dok  njegova Foreign Extra Stout verzija ima 7,5% alkohola, a Imperial Stout oko 9%. Neki od portera koji se vrlo polako vraćaju na pivsku scenu, uglavnom u SAD-u i pomalo u svojoj rodnoj Britaniji, znatno su snažniji od stouta, koji je nekada označavao upravo piva veće jačine. Jezik je čudo jedno, sa svojim promenama značenja.

Ako bi se morala izreći definicija, stout je, najkraće rečeno, ale spravljen od uprženog ječmenog slada, hmelja, vode i kvasca. Vremenom se razvilo nekoliko različitih vrsta stouta. Možda najpoznatiji, zahvaljujući nezaobilaznom Guinness Drought Stoutu, je Dry ili Irish Stout. Ovaj standardni stout dobio je naziv jer ima nešto suvlji ukus u odnosu na neke zaslađenije vrste stouta u SAD i Engleskoj. Za većinu ljudi ovo je  pravi stout, sa onom tamnom tečnošću u čaši, pokrivenom gustom, kremastom penom i mirisnom mešavinom kafe i čokolade. Uz već pomenuti Guinness Drought Stout svakako vredi probati i Murphy’s Stout i Beamish Stout.

Milk (ili sweet ili cream) stout je naziv koji pokriva stout piva različitog nivoa slatkoće. Ona sadrže laktozu, šećer koji se dobija iz mleka i koji pivski kvasac ne može da preradi, što daje slatkoću ovom pivu. Nekada je milk stout bio, zbog svoje navodne hranljivosti, preporučivan dojiljama. U rukama dobrog majstora, izbalansiran odnos slasti laktoze i gorčine hmelja, sa podlogom tamnog slada, može rezultirati pravim pivskim praznikom.

Oatmeal stout sadrži sastojak koji je nekada, u srednjem veku, bio sastavni deo piva - ovas. Dugo vremena zaboravljen u svetu piva, na scenu se vratio krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, povezivan sa povoljnim zdravstvenim uticajem široko rasprostranjene ovsene kaše. Slično kao i milk stout, bio je preporučivan dojiljama i bolesnicima, mada su neke kompanije tog vremena, u želji za profitom, upotrebljavale tek simboličnu količinu ovsa u proizvodnji piva. Oni koji bi da probaju ovaj stout svilenkastog, glatkog šmeka sa penom koja se zaista dugo zadržava, trebalo bi da potraže jedan Young’s Oatmeal Stout ili Samuel Smith Oatmeal Stout.

U tradicionalno priznate vrste stouta spadaju i Foreign Extra Stout ili Tropical Stout. Slično kao i IPA, ovi stouti su morali svojevremeno da prevale dugačak put, pa imaju pojačanu količinu svega, što se vidi i u nivou alkohola.

U kategoriju ovih ,,putničkih’’ piva spada i Imperial Stout ili Russian Imperial Stout. Kao što mu ime kaže, nekada se izvozio na ruski dvor. Iako je ova svrha, zbog istorijskih okolnosti, prestala da postoji, izraz Imperial sasvim mu odgovara. Kompleksnog ukusa, intenzivnih aroma crne čokolade, ribizle, kafe, sa visokim sadržajem alkohola, ovo je, kao što reče jedan verzirani i naravno pristrasni ljubitelj, stout iznad stouta.

Da bi se dodatno ilustrovala raznovrsnost u stout svetu treba spomenuti i Oyster Stout. Tradicionalisti ovo smatraju novotarijom i ne ubrajaju u priznate vrste stouta. Mada, tradicija u ovoj vezi postoji. Ostrige su u osamnaestom veku bile uobičajena hrana u krčmama i jele su se uz ispijanje stout portera, a završile su, par vekova kasnije, i direktno u flaši kada su Novozelanđani 1938. godine napravili pivo sa koncentratom ostriga. Savremena i brzorastuća irska kompanija Porterhouse predstavlja svoj Oyster Stout sa zanimljivom i potpuno logičnom napomenom - nije za vegetarijance. Sadrži ostrige.