Tamna piva nisu, kao ni njihovi svetliji rođaci, nimalo jednoznačna i nude mnoštvo različitih ukusa, aroma, nivoa alkohola. Mogu biti teška ili lagana, više gorka ili naglašenije slatka, ali svakako obećavaju uživanje i to obećanje ispunjavaju

Postoji više načina i različitih kriterijuma na osnovu kojih se vrši podela i klasifikacija piva. Možda najuobičajenija je ona prema načinu vrenja, gde pivo delimo na dve osnovne vrste, lagere i ejlove. Međutim, postoje i drugi načini podele: prema volumenu alkohola ili količini ekstrakta, prema osnovnoj sirovini, kao i prema boji.

Podela na tamna i svetla piva je opšta odrednica, mada je ponekad ovu razliku teško odreditti, radi se o nijansama između, na primer, tamno žute ili svetlije smeđe i crvene boje. Osnova je u postupku proizvodnje. Za proizvodnju tamnog piva koristi se nekoliko vrsta sladova: svetli slad, neophodan za bilo koje pivo, specijalni, posebno tretirani slad, karamelizovani slad i prženi slad.

Dok na scenu nisu stupila različita tehnička pomagala koja su i pivarima olakšavala posao, bilo je teško postići sasvim preciznu temperaturu sušenja slada, procesa koji se odvijao uglavnom iznad otvorenog plamena, tako da je većina piva bila u različitim nijansama tamnijih boja. Različiti ukusi koji se dobijaju tokom pripreme slada,

kao što su ukusi karamele, kafe ili lešnika zavise, osim nivoa temperature, i od količine vlage u semenu. Najtamniji, crni slad, zagreva se gotovo do tačke sagorevanja, a njegova zrna podsećaju na zrna kafe.

Porter i stout su neosporni klasici u svetu tamnog piva. Porter je nastao u  osamnaestom veku u Engleskoj i dobio je svoj naziv po nosačima i lučkim radnicima koji su ga sa uživanjem ispijali. Bilo je to jefitno, ukusno i, što je bilo bitno, hranljivo zadovoljstvo. Jedna od priča iz istorije pivskog sveta, koja verovatno nikada neće biti sasvim dokazana, ali ni osporena, kazuje da je sve počelo greškom. Nekom pivaru desila se (srećna) omaška, slad mu je gotovo sasvim pregoreo, ali je, umesto da ga baci, skuvao pivo od njega i po maloj ceni ponudio ga lučkim radnicima, pa je tako nastao porter.

Prvobitno značenje reči stout bilo je hrabar, ponosan, ali je kasnije to značenje bilo promenjeno i stout je značilo jak, pa se ovaj izraz koristio za sva jaka piva, da bi na kraju postao sinonim za kralja tamnog piva. Stout i porter imaju u dobroj meri zajedničku istoriju, a priče o njihovim sličnostima i razlikama ne prestaju ni danas. Pivska akademija Danskog udruženja pivara smatra da teorija o sličnostima i razlikama ima koliko i pivara koji o njima diskutuju. Nije neobično naleteti i na etiketu na kojoj piše porter stout. Međutim, Danci objašnjavaju da ipak postoji jedna bitna razlika – porter se tradicionalno spravlja od tamnih sladova, dok se za proizvodnju stouta koristi uprženi slad koji mu daje prepoznatljivu notu kafe. Bilo kako bilo, jedan stout je nekrunisani vladar sveta tamnog piva i jedno od najpoznatijih imena u svetu piva uopšte. Naravno, to je Guinness.

Nemačka, sa svojom dugačkom i prebogatom pivskom istorijom, ima puno toga da kaže i kada su u pitanju tamna piva. Altbier je tradicionalna vrsta piva, najviše vezana za Diseldorf i njegovu okolinu, na krajnjem zapadu Nemačke. Ovo je pivo tradicionalnog, gornjeg stepena vrenja, sa tamnom, bakarnom bojom, koje sazreva na hladnoj temperaturi, što ga na neki način više približava lagerima nego ejlovima. Altbier se još od prve polovine osamnaestog veka proizvodi u obližnjoj Holandiji, u gradu Venlo.

Dunkel je nemački lager i nema zabune kojoj vrsti može pripadati – dunkel na nemačkom znači taman. Ovo pivo uobičajeno ima 4% do 6% alkohola i ima zaista dugu tradiciju, proizvodilo se širom Bavarske, i u vreme uvođenja Reinheitsgebota, čuvenog pivskog zakona iz 1516. godine, bilo je najraširenije, pa se, pomalo u šali, smatra prvim zakonski regulisanim pivom. Naziv dunkel toliko je uobičajen da se u pivnicama i barovima pod njim podrazumeva bilo koje tamno pivo koje se nalazi u ponudi.

Pivo koje s potpunim pravom nosi naziv crno pivo je Schwarzbier. Ovo pivo donjeg stepena vrenja nalikuje stoutu zbog korišćenja uprženog ječma, pa samim tim ima i sličnu boju. Koliko dugu tradiciju ima, svedoči i podatak da je zabeleženo u dokumentima još iz 1390. godine.

Naravno, ne treba zaboraviti ni Belgiju, sa njenim gotovo neiscrpnim izborom piva koji uključuje i brojne varijante tamnog piva. Česi takođe imaju svoje tamne favorite, kao i SAD, a u ovu beskrajnu trku ukusa uključili su se i Japanci i mnoge druge zemlje u kojima se ovaj tamni napitak ispija sa uživanjem. Ni kraft pivari nisu ostali imuni na čari tamnog piva i proizvode ga u brojnim verzijama.

Tamna piva nisu, kao ni njihovi svetliji rođaci, nimalo jednoznačna i nude mnoštvo različitih ukusa, aroma, nivoa alkohola. Mogu biti teška ili lagana, više gorka ili naglašenije slatka, ali svakako obećavaju uživanje i to obećanje ispunjavaju.

Tamno pivo stiglo je i do mnogih koktela. Čuveni Black Velvet sastoji se od šampanjca i stouta, mada u igri može biti i porter. Socijalna razdvojenost ovde, makar u čaši, na trenutak nestaje – radničko pivo odlično se slaže sa pićem visokih klasa.