Pšenična piva nisu nikakva novotarija zahuktalih kraf pivara, već se proizvode od samog nastanka najstarijeg pića na svetu, kada su za kuvanje korišćene žitarice koje su bile dostupne i kultivisane. U njemu su uživali i Sumeri kao i u stari Egipćani, kako nam govore arheološka otkrića.

Vremenom, ječam je postao glavna žitarica za pravljenje piva, dok se pšenica koristila za ishranu, ali se nije prestalo sa proizvodnjom pšeničnih piva.

Najkraće rečeno, pšenična piva su piva koja imaju veliki udeo pšenice, barem 50% slada. To su piva uglavnom gornjeg stepena fermentacije, nefiltrirana, mutna zbog dejstva proteina iz pšenice i kvasca, visoko karbonizovana, sa dobrom penom, voćno-kiselkastog ukusa i sa jedva primetnom notom hmelja, koji ovde igra sasvim sporednu ulogu. Iako se danas proizvode širom sveta, dva istorijski, ali i savremeno, najvažnija područja za ovu vrstu piva su Nemačka, odnosno Bavarska, i Belgija.

Pšenično pivo ili weissebier proizvodi se u Bavarskoj od srednjeg veka. Još u 15. veku plemićka porodica Degenberger otvorila je u selu Švarcah pivaru u kojoj je proizvodila weissebier. Ovoj proizvodnji nije naškodio ni čuveni Reinheitsgebot, nemački zakon o čistoći piva iz 1516. godine, koji je propisivao da se za proizvodnju piva koriste isključivo četiri sastojka: ječam, hmelj, kvasac i voda. U pitanju je prosto politička igranka tog vremena – pšenicu je trebalo čuvati za pekare i ishranu, a kraljevska porodica i visoko plemstvo, veliki ljubitelji pšeničnog piva, posvetili su se njegovoj proizvodnji. Vitelsbah, porodica vladajućih bavarskih vojvoda, postala je jedini proizvođač pšeničnog piva, uprkos zakonu koji su sami doneli, ali koji, očigledno, nije važio i za njih. Weissebier je vremenom postao popularan i tražen, koliko zbog svog kvaliteta toliko i zbog želje običnog čoveka da proba ono što piju moćni i bogati – sasvim savremena priča. Zahvaljujući ovoj potražnji, vladarska porodica otvorila je mnoge pivare širom Bavarske, a pivnice koje su želele produžetak dozvole za rad morale su obavezno u ponudi imati i njihovo pšenično pivo. O popularnosti ovog piva svedoči i činjenica da je od jedne od vojvodskih pivara izgrađen put do obližnjeg Ingolštata, kako mnogobrojni studenti ne bi ostali žedni, a put je, sasvim logično, dobio ime Bierstrasse.

Ali, kako je opadala moć vladara, opadala je i popularnost njihovog omiljenog piva. Vladari su imali svoje probleme a weissebier se suočio sa moćnim protivnikom, lagerima, naročito češkim pilsnerima, pa je sedamdesetih godina 19. veka delovalo da pšenično pivo u Bavarskoj postaje prošlost. Georg Šnajder je bio iskusan pivar koji svojom energijom nije to dozvolio i pokrenuo je pivaru koja je nazvana po njegovom prezimenu i koju i danas uspešno vodi njegov istoimeni potomak Georg Šnajder VI. Na simboličan način, kada je jedna vladarska dinastija ispala iz priče, pojavila se prava pivarska dinastija. Erdinger, Paulaner, Franziskaner i Maisel danas su najpoznatiji bavarski brendovi čija piva možemo probati i mi, ovde u Srbiji, ali svakako nisu jedino što vredi probati- samo treba skoknuti do Bavarske.

Weissbier bukvalno znači belo pivo. Postoje tumačenja da je ovaj izraz proizašao iz slične reči, weizenbier, pšenično pivo, ali je naziv zapravo nastao zato što su pšenična piva svojevremno bila mnogo svetlija od ostalih piva. Čest je izraz i hefeweizen, kovanica nastala od reči hefe (kvasac) i weizen (pšenica) i direktno imenuje najvažnije sastojke ovog piva. Kristallweizen je filtrirano pšenično pivo koje zahvaljujući tom postupku nije mutno. Dunkelweizen je tamno pšenično pivo i uopšteno iste količine alkohola kao i ostali varijeteti, oko 5%. Snažnija varijanta je Weizen Bock sa 7 – 8 % alkohola, ali zadržava osnovne karakteristike svih weizen piva.

Belgijski witbier ili biere blanche je takođe mutno, nefiltrirano pivo, sa dugačkom istorijom, s tom razlikom što Belgijanci koriste nesladovanu pšenicu i uobičajeno dodaju korijander i koru pomorandže. Ovi dodaci potiču iz kolonijalnih vremena, kada su Belgija i pomorska sila Holandija bile jedna država, ali sam postupak je mnogo stariji – nekada se biljna mešavina zvana gruit koristila za začinjavanje piva. Hoegaarden je svakako najpoznatiji belgijski predstavnik ovog piva koje je, slično kao i u Bavarskoj, pod naletom lagera svojevremeno bilo blizu nestanka. Dostupno je već godinama i kod nas, ali naravno da nije jedini belgijski witbier – svakako bi trebalo probati St. Bernardus Wit ili Jan De Lichte.

Ni kraft pivari nisu odoleli izazovu i danas se vrhunska pšenična piva bavarskog ili belgijskog tipa proizvode u mestima geografski veoma daleko od izvora inspiracije. Naravno, i naši pivari, kako velike industrije, tako i mali zanatski proizvođači, nisu ostali imuni. Prodaja i popularnost ovog piva raste iz godine u godinu i pšenično pivo je bez pogovora ponovo u velikom usponu. Ko zna – možda ga ponovo čeka sudbina koju je već prošlo, pad  i gotovo zaborav, ali svakako neće nestati. Dovoljno dugo je tu.