Magičan. Inspirativan. U njega možete da budete zaljubljeni ili da ga ne volite. Ravnodušni sigurno ne možete da budete. Beograd. Grad suprotnosti: beo, a siv. Veliki, a opet mali. Imate utisak da se nekako svi znaju, jer „poznat vam je odnekud“.  Ima i planinu. „More“. Dve reke. Crvenu zvezdu. I Partizan. Tvrđavu, beogradsku. Deo koji se zove Novi Beograd. Kao kontrast onom, valjda starom.

Mnogi koji su ovde došli, prošli, ostali kažu - da ima dušu. Duh. Neverovatne ljude. Živost i živahnost. Iako ponekad stvara gorčinu u ustima zbog otrcanosti, ogoljenosti, paučine u uglovima starih i oronulih kuća i zgrada, on kipi od strasti i temperamenta. Dostojanstven u svojoj različitosti.

Beograd kroz vekove uvek slavi život. Njegovu lepotu i svu njegovu punoću. Bez ulepšavanja, uveličavanja, preobožavanja. Slavi Skadarliju na čijim ulicama je ok slomiti štiklu, splavove, zalazak sunca na Adi, ulice pune rupa, stare tramvajske šine, neumivenu Bajlonijevu pijacu, sarmu i ajvar. Karirane stolnjake u kafanama. Sa pivom hladnim, hladnim kao led. Čija pena preliva iz orošene čaše.

Da Beograd nema tu blagu gorčinu verovatno bi bio kao i bilo koji drugi grad. Da BiP nema karakter, taj poseban ukus, pravljen po posebnoj recepturi, gotovo sigurno bi bio kao i svako drugo pivo. Pa ko voli da ga pije, nek izvoli. Ovako, srećom, to nikako nije slučaj. Da, čuveno BiP pivo ponovo izlazi iz proizvodnih pogona. Omiljeni brend, sa bogatim ukusom i dobrim, specifičnim mirisom, ponovo je tu.

Novo BiP pivo slavi život. Duh Beograda, večitog šmekera. I mangupa. Ovo, nikako obično pivo, ima pak svoju prepoznatljivost kod običnog čoveka. I baš zato kampanja za novi BiP slavi svakodnevicu nas, običnih ljudi. Ali i onih neobičnih. Čuva dete u svakom od nas. Gleda kroz prste na sitne ludosti – svakoga od nas. Jer kako kaže Duško Radović, po rođenju Nišlija, a najveća legenda Beograda: “Sve što raste htelo bi da raste... Neka raste, i treba da raste! Sve što cveta htelo bi da cveta, neka cveta i treba da cveta”! Pokazuje nam da je zaista lepo živeti. Disati punim plućima. Da koliko je ludo skočiti u hladnu reku, nije ludo popiti pivo na drvetu. Štaviše, to “cing” kad se kucnu dve flaše iz ruku prijatelja je često omiljeni zvuk. Zvuk koji slavi nekakav važan trenutak. Životni. Kad od radosti neke, na primer, zviždućeš na ulici.

Mada ne, nismo mi savršeno srećni zbog piva. Pivo je tu da proslavi našu sreću, radost, da nekada “ubije tugu”. Nije život idealan. Ali je život. Treba ga proživeti, baš kao u pesmi Duška Radovića.  U Zdravici. BiP je pivo za svakog od nas. Ne samo za navijače. Nikako ne samo za majstore. Ili zanatlije. Tek nikako ne za “blejače” iz kraja.

Beograd otvoreno priznaje svakom turisti ili prolazniku da nije ispoliran grad. Ali da jeste grad gde se oseća ukus i miris života, gde život, uprkos svemu, teče, baš kao što je to slučaj sa jednom poštenom čašom piva. Sada već davne 1971. godine kroz pogone Beogradske industrije potekao je milioniti hektolitar ovog gorkog penušavog pića. I sasvim sigurno će poteći još mnogo litara i litara piva.

“Beograde, dobro jutro!” “Srbijo, dobro jutro”! BiP pivo, proizvedeno po novoj recepturi, se vratilo! I neka se vratilo!