Česi popiju najviše piva po glavi stanovnika, Kinezi ga najviše proizvode, Nemci imaju najveći pivski festival, a Belgijanci, po mnogima, najbolja piva, međutim, bez SAD, ova priča ne bi bila kompletna, a pivski svet današnjice izgledao bi potpuno drugačije.

Na neki način bilo je predodređeno - prvi evropski doseljenici, Englezi, Škoti, Holanđani bili su iz pivskih zemalja, a oštra klima severoistoka nije bila ni malo pogodna za vino - Kalifornija je bila vrlo daleko. Zabeleženo je da su prvi naseljenici pokušavali da prave pivo koristeći kukuruz, po svemu sudeći bez mnogo uspeha. Ali, povećavanjem broja stanovnika, rasla je i potražnja - još 1609. godine širom Engleske pojavili su se ‘’Help Wanted’’ oglasi, tražeći pivare za novu koloniju nazvanu, po kraljici Elizabeti, Virdžinija.

Prvu pivaru osnovali su Adrian Blok i Hans Kristensen 1612. godine u seocetu kasnije nazvanom Novi Amsterdam, na mestu koje su Indijanci zvali Manna - hata, a Evropljani pretvorili u Menhetn. Jedno od starijih objašnjenja porekla ove reči kaže da su prvi Holanđani koji su se ovde iskrcali ponudili Indijancima piće, pa su ovi taj lokalitet prozvali Manna-hata, mesto velikog opijanja. Naučno netačno, kako je kasnije dokazano, ali svakako zanimljivo.

Postoji još mnogo toga nedokazanog, jedna specifična mešavina folklorno-mitskog, koja je u usta Bendžamina Frenklina, jednog od founding fathers američke nacije stavila često citirane reči: Pivo je dokaz da nas Bog voli i da želi da budemo srećni. Takođe se tvrdi da su Džordž Vašington i Tomas Džeferson na svojim imanjima proizvodili pivo, a da je Vašington čak i zapisao svoj recept za pravljenje piva.

Ali, nije sve bilo tako lagano. Pivo je imalo dva velika protivnika - jednog iz ,,porodice’’. Bio je to viski, odnosno burbon, koji se naširoko proizvodio u kućnoj radinosti i postao zaista nerazdvojan deo američke tradicije, a još 1820. godine zabeleženo je da se pivari žale na pad proizvodnje zbog porasta potrošnje viskija. Ipak, ovo je ostala samo porodična prepirka u poređenju sa drugim, mnogo opasnijim protivnikom. Još od početka devetnaestog veka u Americi se osnivaju razna udruženja za umerenost. U početku su i njihovi zahtevi bili umereni, pivo nije bilo previše na meti, ali vremenom situacija je počela da se zaoštrava. U naivnoj želji da se društveni problemi reše bezalkoholnim životom, ovaj pokret je sticao sve više pristalica i na kraju rezultirao čuvenom prohibicijom koja je trajala od 1920. do 1933. godine. Dodatni problem pivu bilo je to što je u antinemačkom raspoloženju posle Prvog svetskog rata smatrano tipično nemačkim pićem. Koliko je sve ovo bio težak udarac, pokazuje i statistika - 1910. godine u SAD je proizvedeno 59,5 miliona barela piva,  početkom tridesetih godina svega 3.7 miliona. A koliko je nacija bila žedna, pokazuje skok, samo desetak godina kasnije, na 54,9 miliona.

Sve do polovine devetnaestog veka, pod snažnim engleskim uticajem, ale je bio dominantna vrsta, a onda je počelo masovno doseljavanje iz nemačkih država i lager je prevladao. Dovoljno je samo pogledati imena - nemački doseljenik August Krug osnovao je pivaru u Milvokiju 1849. godine i deceniju kasnije prodao svom zemljaku Jozefu pod čijem prezimenom je stekla svetsku slavu i jedno vreme bila najveći proizvođač piva na svetu - Schlitz.

Još jedan američki Nemac, Džordž Šnajder, osnovao je 1852. godine pivaru u Sent Luisu. Posle kupoprodajno-bračnih varijanti u kojima je sve ostalo u krugu nemačkih doseljenika, kompanija je dobila ime Anheuser-Bush i kao takva postala svetski gigant proizvodnje piva. Prvi su u Americi proizvodili pasterizovano pivo i prvi ga prevozili u prikolicama sa rashladnim uređajima. Njihov proizvod je Budweiser, možda prvi brend svetskog glasa iz SAD i najviše reklamirano piće u Americi - trećina marketinškog budžeta  kompanije odlazi na ovo pivo. Kroz razne procese kupovine i spajanja, ova kompanija je danas deo svetskog pivskog megadinosaurusa - kompanije Newbelco.

Pabst je još jedan velikan američkog industrijskog piva koji ima slične korene kao i pomenute kompanije - nemački pivari vodili su glavnu reč. Pabst Blue Ribbon njihov je najpoznatiji lager i nekada se zaista prodavao sa plavom trakom oko flaše.

Ova dominacija uslovila je sužavanje pivskog ukusa, svedenog samo na svetle lagere, uz relativno zanemarljivu količinu uvoznih piva. Efikasnim i neumornim marketingom niskokaloričnih light piva, oblikovano je tržište koje je izgledalo nedodirljivo, a broj pivara se značajno smanjivao, kako su velike kompanije rasle. Međutim, u senci ovih dinosaurusa počeli su da se kreću mali organizmi kojih je vremenom bilo sve više. 1978. godine kućno pivarstvo je legalizovano federalnim zakonom, a godinu-dve ranije sa radom je počela prva kraft pivara u SAD, New Albion Brewery. Čak je i brat tadašnjeg američkog predsednika Džimija Kartera izašao na tržište sa pivom pod nazivom Billy Beer.

Dugo vremena zatvoreni u jedan sistem ukusa, Amerikanci su počeli da se otvaraju prema različitim, bogatim pivskim tradicijama drugih kultura. Korak po korak, stalnim unapređenjem kvaliteta, eksperimentisanjem, boljom distribucijom, uticajem u lokalnoj pivskoj zajednici, kraft pivari su, inspirisani evropskim iskustvima, kao i na mnogim drugim poljima, dali svemu svoj lični, američki pečat. Ono što se lagano krčkalo krajem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, na kraju je završilo u eksploziji beskrajnog niza ukusa. 1980. godine postojalo je osam mikro pivara, za četrnaest godina taj broj je porastao na 537, a ove, 2018. godine, ima ih preko 6000. I tu, sasvim sigurno, nije kraj.

Stručnjaci kažu da se ovim, na neki način, simbolično zatvorio krug - od početnog kućnog pivarstva, preko razvoja velikih firmi i industrijskog piva, prohibicije, multinacionalnih kompanija do ponovnog rođenja i rasta malih pivara. Samo da se prohibicija ne ponovi.