Interesantan je podatak da je sredinom XIX veka, nakon konačnog oslobođenja od Turaka, u Valjevu bilo čak 55 mehana-kafana! Jedna od najstarijih i najčuvenijih, sačuvanih do danas, svakako je mehana-kafana „Platani“, koja se nalazi neposredno uz „Valjevsku pivaru“ i decenijama je u njenom vlasništvu. Nema pouzdanih podataka kada je sagrađena, ali se smatra da je to bilo još početkom XIX veka. U arhivama se povodom izgradnje novog objekta Pivare 1871. kao nepokretna imovina pominje „oronula zgrada mehane pored starog puta uz reku Jablanicu ka Bajinoj Bašti i istočnoj Bosni“. Bilo kako bilo, preporod mehane počinje 1891. godine, kada brigu oko „Platana“ preuzima „Valjevsko udeoničarsko društvo za industrijska preduzeća“. Na širokom prostoru oko pivare uređen je park na kome su se održavale kulturne i sportske manifestacije, pa čak i politička okupljanja. Održavani su javni koncerti jednom nedeljno, a često priređivani i koncerti vojnog orkestra Drinske divizije. Zakupac je bio dužan da u kafani troši isključivo Valjevsko pivo, a Pivara da obezbedi led za hlađenje piva. Decenijama je bila poznata i po proslavama 1. maja. Pod njenim ogromnim razgranatim platanima i danas se i stari i mladi Valjevci, kao i putnici ka Bajinoj Bašti, Ljuboviji i Bosni, rado osvežavaju svežim točenim Valjevskim pivom!

Osnivač „Valjevske pivare“ bio je poznati trgovac Dimitrije Mitrović. On je najverovatnije držao i jednu od najstarijih kafana u čaršiji Tešnjar, koja se zvala „Kozara“, nazvana tako jer je Mitrović bio trgovac kozama. Zna se da je postojala oko 1850. godine, a Mitrović je 10 godina kasnije na svom imanju ispod brda Vidrak, uz zanatsku radionicu za proizvodnju bačvi započeo i spravljanje piva. Kafanu „Orijent“ je sedadmedesetih godina XIX veka držala izvesna Nera, koju je Milovan Glišić ovekovečio u svojoj komediji „Podvala“. Tešnjarska kafana „Kovačev han“ nalazila se na spisku mehana i njihovih vlasnika u varoši Valjevo i valjevskom okrugu 1863. godine, spadala je u tzv. prvu klasu po uslovima koje je pružala gostima. Rekonstruisani objekat i danas postoji. Sačuvana je fotografija s početka 20. veka na kojoj stari Valjevci toče pivo ispred kafane „Klještavica“ u Tešnjaru, uneta u „Popis kafana i mehana“ takođe 1863. Većina ih je upisana te godine jer je prva Uredba o mehanama knjaza Mihaila Obrenovića doneta 1861. Među čuvenim tešnjarskim i drugim valjevskim kafanama, na čijoj karti pića je neizostavno bilo „Valjevsko pivo“, bile su i Mali Pariz, Mostar, Radikal, Ilija Birčanin, Šumadija, hoteli Grand, Sekulić (kasnije Brankovina) i Gođevac, kafane Užice, Central, Obnica, Zlatibor...

U prvoj deceniji XX veka (1902) u Valjevu su postojala 53 ugostiteljska objekta, da bi ih 1911. bilo 76: 30 mehana, 40 kafana i 6 gostionica. U tome periodu vidnu ulogu imali su u hoteli „Grand“ i „Sekulić“, a veće gostionice bile su „Rusija“, „Kasina“ i „Srbija“. Da su tih godina Valjevci potpuno navikli na gorki nektar svedoči i otvaranje pivnice „Srbija“ vlasnika Tiosava Blagojevića u centru varoši. Ova pivnica je ostala zapisana u istoriji zbog činjenice da je u njoj 1910. pokrenut prvi stalni bioskop u Srbiji. Bilo je još kafana i restoracija koje su se zvale pivnicama, svakako zahvaljujući činjenici da je grad na Kolubari imao svoju pivaru, a neko vreme i dve (pivara Jozefa Ajhingera). U XIX veku u Tešnjaru je postojala pivnica „Mostar“ dok je, recimo, početkom 20. veka osnovana kafana „Zanatska pivnica“, u kojoj su se okupljale zanatlije.

Mnoge kafane su prestajale, privremeno ili potpuno, da rade za vreme okupacije u dva svetska rata, što je bio slučaj i sa „Valjevskom pivarom“. Međutim, postoji sačuvan članak-pismo roditeljima mladog austrougarskog zarobljenika, apotekara mr Bogdana Devidea iz Osijeka, objavljeno marta 1915. u zagrebačkom listu „Hrvatska“, u kojem opisuje proslavu Božića u Valjevu. S obzirom da je ostao da pomaže austrougarskim i srpskim ranjenicima u čuvenoj Valjevskoj bolnici, Devide je Božić obeležio u društvu upravnika bolnice, lekara i članova holandske misije. Nabrajajući šta su imali za večeru spomenuo je i „Valjevačko pivo“. Postoji podatak da je „Valjevska pivara“ 1914. godine proizvela 4.306 hektolitara piva, a da je mesec dana pred Kolubarsku bitku proizvodnja obustavljena. Do kraja rata radila je samo ledara.

Vrlo je interesantna priča i o kafani „Dragojević“ u selu Rajković, na trinaestom kilometru puta Valjevo-Divčibare, koje je šire postalo poznato kada je u njemu sniman film „Tri karte za Holivud“. To je prva srpska registrovana kafana krajputašica, koja je dozvolu za rad Ministarstva vnutrenih dela dobila daleke 1886. Njen osnivač je bio Milan Dragojević, narodni poslanik iz ovog kraja i predsednik Finansijskog odbora Narodne skupštine, a njome sada upravlja Milanov praunuk Milenko. Pod zaštitom je države poslednjih 10 godina jer spolja nije mnogo menjala izgled, dok je unutra više puta rekonstruisana. U to vreme nalazila se pored najkraćeg puta od Valjeva do Gornjeg Milanovca. Da je bilo dosta posla, odnosno da su trgovci i rabadžije (prevoznici robe) često svraćali u krajputašicu, govori činjenica da su Dragojevići ispunili prilično stroge uslove: salu od 60 kvadrata, kuhinju, podrum za piće, dve sobe za rabadžije, sobu za gazdu i sobu za poslugu, šest šupa za zaprežna kola, štalu za 12 pari volova itd. U filmu „Tri karte za Holivud“ kafana Dragojević bila je, a šta bi drugo, kafana gazda Spasoja! Milenko kaže da su se lepo družili sa legendarnim srpskim glumcima: Draganom Nikolićem, Bogdanom Diklićem, Branislavom Cigom Jerinićem ... Nekada mehana, a sada kafana „Dragojević“ decenijama je brendirana znakom Valjevskog piva, što je još jedna od nepromenljivih stvari u dugoj istoriji legendarne krajputašice!

„Valjevska pivara“ je u bogatoj istoriji proizvodila razne vrste piva: svetlo, crno, prvenac i druga, a ona su se, uz rakije i vina, redovno nalazila u ponudi valjevskih kafana i hotela. Jedni drugima su uzajamno puno značili: koliko je blizina pivare značila ugostiteljima, toliko je i rad brojnih kafana pospešivao razvoj pivare. I tako je već skoro dva veka život jedne od najstarijih pivara u Srbiji i valjevskih kafana neminovno isprepletan i čini zajedničku istoriju, zanimljivu i često burnu, koja se još uvek piše.