U nekoj igri asocijacija bilo bi relativno lako stići do tačnog rešenja: Mocart, valcer, Saher torta, skijanje. Naravno, asocijacije, u bilo kojoj kombinaciji, su samo vrh ledenog brega koji tek viri iznad vode i sužavaju jednu priču na tek nekoliko pojmova. Austrijski doprinos svetu, u kulturi, umetnosti, muzici, nauci, slikarstvu, književnosti, toliko je značajan da uveliko prevazilazi par stereotipnih predstava koje samo ograničavaju vidik, umesto da ga šire. Uostalom, asocijacije mogu biti vrlo prevrtljive. Nekom je Mocart jedan od najvećih kompozitora u istoriji muzike ove planete, nekom slatkiš, a nekom kladionica.

U takvom svetu površnih utisaka koji stvaraju sliku o nekome ili nečemu i austrijska piva su pomalo gurnuta u stranu, naročito pod senkom moćnih pivskih suseda kao što su Nemačka i Češka. Ali, Austrijanci su velike pivopije – na listama najvećih evropskih, a samim tim i svetskih konzumenata piva, Austrija je uvek u vrhu, na drugom ili trećem mestu, iza neprikosnovene Češke, a tik ispred ili iza Nemačke, u zavisnosti od autora statistike i godine koja je obrađivana. Ilustrativnije rečeno, svaki Austrijanac godišnje isprazni 206 velikih, polulitarskih čaša piva... a još kad se oduzmu oni koji pivo ne piju, jasno je da je prosečni Austrijski pivopija vrlo vredan tokom čitave godine.

Lako je pretpostaviti da zbog jezičkih i kulturnih veza sa Nemačkom, uticaj velikog suseda važi i u svetu piva, ali nije baš u svemu tako. Reinheitsgebot, nemački zakon o čistoći piva, nije obavezno važio i u Austriji, što je omogućavalo veću raznovrsnost u proizvodnji. Međutim, lageri i pilsneri su definitivno dominantna sila.

Marzenbier je svakako najpopularnije pivo u Austriji. Ime je dobilo ne po mesecu u kom se konzumira, već kada se kuva, iz čisto praktičnih razloga – da bi se izbegle biološke opasnosti viših temperatura, mogući požari, a nešto je i trebalo piti tokom dugačkih meseci, dok sledeća tura piva ne dođe na red za kuvanje. Austrijski Marzen se razlikuje od svojih bavarskih i uopšte nemačkih rođaka. Laganije je, sa nešto manje alkohola, i boje koja nije ćilibarna, već svetlija, žuta.

Priču o pivu u ovoj zemlji ne bi bilo moguće ispričati bez pomena jedne pivske dinastije proizvođača. Prezime Dreher značajno je ne samo u istoriji austrijskog, nego i svetskog pivarstva.

Franc Anton Dreher, začetnik ove dinastije stigao je u Beč početkom druge polovine osamnaestog veka. Radio je kao konobar u pivnicama, imao nešto iskustva u trgovini pivom, pre nego što je i sam preuzeo pivaru i počeo da se bavi proizvodnjom. Njegov sin Anton Dreher je, posle smrti oca, otkupio pivaru od majke i naoružan znanjima koja je stekao na svojim školovanjima i putovanjima po Evropi, bacio se na proizvodnju piva. Njegova pivara je prva počela da proizvodi Vienna style lager 1841. godine. Ovo ćilibarno-crvenkasto pivo, slatkasto i suptilne sladne arome postalo je vrlo brzo popularno, ne samo širom teritorije Austrijskog carstva, nego i globalno. Vodio je računa o modernizaciji procesa proizvodnje, a naročito o hlađenju, vitalnom za čuvanje lagera. Ovu tradiciju nastavio je njegov sin, naslednik i imenjak Anton Dreher mlađi. Ostalo je zabeleženo da je Dreher prvi u svojim podrumima koristio veštačko hlađenje, umesto dotadašnjih komada leda. Na prelazu 19. i 20. veka kompanija je proizvodila najviše piva na svetu i imala svoje proizvodne ogranke u Budimpešti i Trstu. Kasnije, izumiranjem porodice i procesom stapanja velikih kompanija u još veće, ime Dreher nestalo je sa pivske scene u Austriji. Danas se pivo pod ovim imenom proizvodi u Mađarskoj i Italiji. Vienna beer lager polako je nestajalo sa liste pivskih prioriteta u zemlji svog rođenja, ali su poslednjih decenija mladi, preduzimljivi pivari ponovo počeli sa njegovom proizvodnjom.

Naravno, nije sve u Beču. U Salcburg vredi otići ne samo zbog Mocarta, nego i zbog pivare Stiegl, koja se ponosi svojom viševekovnom tradicijom, kao i podatkom da je pomenuti muzički genije bio ljubitelj piva proizvedenog upravo u ovoj pivari. Ova pivara proizvodi Stiegl Goldbrau, najpopularnije austrijsko flaširano pivo. I to nije sve – ovde se može posetiti muzej piva, najveći takve vrste u Evropi.

U ovom svetu pitkih, svetlih lagera, legendarni Samichlaus predstavlja potpuni izuzetak. Uopšteno se smatra da se radi o najjačem lageru na svetu, sa čak 14% alkohola. Nekada se proizvodio u Švajcarskoj, gde je posle vlasničkih transformacija ispao sa liste prioriteta, da bi se početkom ovog veka ponovo pojavio, sa druge strane granice, u Austriji. Tradicionalno, ovo pivo se kuvalo samo na dan Svetog Nikole, odakle mu i naziv. Vrlo je teško postići lager sa ovolikom količinom alkohola, a da bi se to postiglo, uz svu tehnologiju, potreban je i ljudski osećaj, što opet pokazuje da su vrhunska piva na granici industrije i umetnosti. Istini za volju, snažni i kompleksni Samichlaus nije preterano popularan u Austriji, ali je izvozni ponos Schloss Eggenberg pivare.

Kliše ili ne, potpuno je nevažno. Prava bečka šnicla, uz veliku čašu rashlađenog austrijskog piva, u nekoj bašti sa pogledom na Dunav, pravo je gurmansko - pivsko uživanje.