Pitanje koliko su cene piva u Srbiji realne sa sobom povlači još jedno, možda podjednako značajno pitanje: koliko je odnos cene i kvaliteta realan? Da li visoka cena piva zaista garantuje isto takav nivo kvaliteta i da li su sva jeftina piva zaista običan bućkuriš?

Pivo je već dugo najprodavanije alkoholno piće u Srbiji, sa stabilnom prednošću pred vinom na drugom i žestokim pićima na trećem mestu. Ovaj podatak tumači se na različite načine. Priča o tome da je pivo faktor opuštanja i svojevrsno lepilo socijalizacije, kako je pogodno za mnoga okupljanja i proslave, samo su delimično tačne i donekle su posledica marketinškog pristupa koji već decenijama sugeriše, kako u svetu, tako i kod nas, da je, na primer, uz gledanje fudbalske utakmice pivo obavezan pratilac. Ali, i druga alkoholna pića sasvim uspešno mogu poslužiti u te svrhe.

Ni nekakava tradicija više nema presudnu ulogu, jer bi u tom slučaju poredak na tabeli popularnosti verovatno bio sasvim drugačiji.

Odlučujući faktor u potrošnji i popularnosti piva je svakako njegova cena. Pivo jeste alkoholni napitak, ali sa manjim stepenom alkohola i većom količinom koja se može ispiti, a da ne bude incidentnih posledica. Svojom količinom po flaši/limenci i cenom odlična je podrška svakojakim proslavama, kao i večernjim izlascima u grad.

Cene piva u srpskim prodajnim objektima variraju u širokoj skali, uglavnom između pedesetak do 600 – 700 dinara. Pitanje koliko su cene piva u Srbiji realne sa sobom povlači još jedno, možda podjednako značajno pitanje: koliko je odnos cene i kvaliteta realan? Da li visoka cena piva zaista garantuje isto takav nivo kvaliteta i da li su sva jeftina piva zaista običan bućkuriš?

Niko nikada od ni jednog pivara, bilo iz velikih industrijskih pivara ili malih zanatskih, nije čuo ništa drugo nego da svoje pivo proizvode od visokokvalitetnih sirovina, uz maksimum poštovanja tehnološkog procesa, sa puno ljubavi i pažnje, poštovanja tradicionalnih metoda i otvorenosti ka novom. Znači li to da u Srbiji nema lošeg piva nego su sva, da parafraziramo Orvela, ravnopravna, samo su neka ravnopravnija od drugih? Pomno i sasvim lično istraživanje ove teme zahteva upornost i finansijska sredstva, uz obavezno praćenje jutarnjeg prisustva ili izostanka negativnih posledica.

Naravno, čitava tema mnogo je kompleksnija. Industrijske pivare imaju mogućnost u svom ogromnom obrtu idu na nešto niže cene kako bi privukle što veći broj kupaca, a da to ne mora obavezno da utiče i na niži kvalitet piva. S druge strane, neki izvikani brendovi nemaju ni malo pokrića za cenu koja ide uz njih. Konkurencija takođe daje svoje pozitivne rezultate. Čak i na relativno malom i ekonomski ne jakom tržištu, kao što je srpsko, vredi se boriti za svakog pivopiju.

Kraft pivari doneli su jedan sasvim nov i doskora, na ovim prostorima, nepoznat pristup pivu. Njihove kreacije i dometi, u najvećem broju pivara, zaista zaslužuju pažnju. I konzumiranje, naravno. Međutim, sam proces proizvodnje još uvek je skup, pa se to odražava i na cene kraft piva koje je i dalje, većini srpskih pivopija, sasvim nedostupno, isključivo iz tog razloga.

Visoka cena trebala bi da opravdava isto takav kvalitet, ali je pitanje da li je baš uvek tako. Mnogo toga zavisi i od ličnih sklonosti, ukusa, poznavanja piva, a dubok džep i osetljivo nepce ne moraju uvek da idu ruku pod ruku. Na sasvim egzaktno pitanje, da li pivo od 600 dinara zaista vredi koliko i tri piva od 200 dinara sigurno bi se dobili mnogobrojni, sasvim različiti odgovori. Uostalom, stizanje do prepoznatljivog brenda dug je i mukotrpan posao i ni jedan proizvođač se neće libiti da taj trud i ulaganja naplati kroz cenu svog brenda.

Često se, pomalo uvredljivo, iz ugla samozvanih vinskih aristokrata, kaže da je pivo piće nižih slojeva. Tamo gde ti ,,niži slojevi‘‘ čine većinu stanovništva, sasvim je prirodno očekivati da cene najprodavanijih piva budu niske i prilagođene lokalnoj platežnoj (ne)moći. A kakav se kvalitet dobija po toj ceni? Pa, ne mora neizostavno da bude nizak kao i cena. Pre nekoliko godina u jednom lancu britanskih marketa pojavilo se pivo, amber ale, koje je dobilo odlične kritike i bilo prodavano po sasvim niskoj, gotovo neverovatnoj ceni za lokalne prilike. Pivopije su svakako mogle biti zadovoljne, mada je i površna ekonomska analiza pokazala da je cena ovog piva bila na samoj ivici ekonomske opravdanosti. 

Ovo, kod nas, više nije isključivo ekonomska tema. U zemlji koja je opterećena brojnim problemima, najprodavanije alkoholno piće i njegova cena imaju i svoju političku dimenziju. Izjava sasvim neopravdano pripisana Mariji Antoaneti, na račun gladnih: Ako nemaju hleba neka jedu kolače, danas je, zahvaljujući marketinškim čarobnjacima okrenuta sasvim naglavačke, pa se običan hleb često i sasvim uspešno predstavlja kao ukusan kolač.

Cena nije uvek pokazatelj kvaliteta, ali za mali iznos ne treba očekivati čuda već, u najboljem slučaju, pošten odnos i relativno korektno pivo. Ipak, ako u nekom marketu, na nekoj ,,akciji‘‘, ugledate politarku piva koja košta 39,99 dinara, slobodno možete citirati Dantea: Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite.