Kada je pre 45 godina (zar već toliko?) otvorena prva picerija u Novom Sadu, ali i u tadašnjoj Jugoslaviji, do nas nije stigao samo ukus do tada nepoznate vrste hrane, dodatno začinjen zamišljenim glamurom Zapada, nego se i generacijski jaz možda po prvi put ispoljio u kulinarstvu. U piceriju se nije išlo sa roditeljima, već isključivo sa svojim generacijskim ispisnicima. Reč pica polako je gubila svoj početni vulgarni prizvuk, a uglavnom mladi konzumenti naizgled suvereno vladali su izrazima poput capricciosa ili quatro staggione. Negde u jelovniku, sasvim nezapažena po ceni i pretpostavljenim sastojcima koje jedna bogata pica treba da sadrži, stajala je i pica Margarita. A, upravo od nje je gotovo sve počelo.

Uz neke sumnje i spominjanje desetog veka kao vremena nastanka, zvanična biografija pice kaže da je njen datum rođenja početak devetnaestog veka, a mesto rođenja Napulj. Iako hrana za niže slojeve, pica je stizala i na trpeze krunisanih glava - Domeniko Testa, prvi čuveni pica majstor spremao je ovo jelo za vladare tadašnje Kraljevine Obeju Sicilija. Nekoliko decenija posle ujedinjenja Italije novi vladarski par, kralj Italije Umberto i njegova supruga Margarita posetili su Napulj 1889. godine. Rafaele Esposito, vlasnik picerije Pietro il Pizzaiolo, pozvan je da kraljevskom paru pripremi picu. Uz dve standardne, pripremio je i treću koja je sadržala jedan potpuni novitet - mocarelu. Dodao je i paradajz i bosiljak i tako napravio picu u bojama italijanske zastave, a uz dozvolu, nazvao je u čast kraljice Margarita.

Ovo je bila prva pica koja je stekla slavu, ali je još uvek bila relativno lokalni proizvod. A pivo? Pa, nije ga bilo u blizini, jer domovina pice je i metropola vina. Da bi stekla svetsku slavu i upoznala se sa pivom, pica je morala preći okean. Milioni italijanskih iseljenika doneli su sa sobom deo svoje tradicije u Ameriku, pa tako i picu. Ovde je vremenom stekla popularnost, proširila se kontinentom, pa zatim i svetom, tako da danas verovatno nema grada na planeti gde se ne može pojesti parče pice.

Tajna njenog uspeha je u prilagodljivosti. Osnovni recept je vrlo prost, a mogućnosti prilagođavanja različitim ukusima, tradicijama i navikama, gotovo neograničene. Kao i kod piva, tajna je u jednostavnosti i kvalitetu osnovnih sastojaka, a ukus u rukama majstora. Svaka pica počinje sa nekoliko stvari - potrebno je brašno, kvasac, so, ulje i voda. Testo se umesi, ostavi na toplom da naraste, sat ili više (i ovde kvasac pravi čuda, kao i kod piva), testo se razvije, tanje, svega par milimetara, ako se želi hrskava pica ili deblje, do centimetra, za one koji vole mekšu podlogu. Doda se paradajz i ostali sirovi sastojci, peče se na oko 220 stepeni, a pred kraj doda mocarela i svež bosiljak. Naravno, ovo je samo bazična varijanta. Posle Rafaelove upotrebe mocarele, na picu u njegovom gradu su stavljani kapari i inćuni, neko drugi je na drugom mestu dodavao pečurke, šunku, kobasicu, menjale su se vrste sira, dodavane ljute papričice. Na pici su završili i morski plodovi, piletina, ananas, slanina, jaja, pesto, kozji sir, pa čak i maline, kupine i jagode.

Ipak, najveću zaslugu za globalnu popularnost pice imaju lanci brze hrane koji su počeli da se šire početkom šezdesetih godina prošlog veka, prvo u Americi, a zatim svuda po svetu. Ukus možda nije bio vrhunski, ali zahvaljujući tome picu danas možete naći svuda, na aerodromu ili u tržnom centru, kupiti smrznutu u marketu ili pojesti na brzinu, s nogu, ispred nekog uličnog štanda.

Udruživanje pice i piva pomogla je i televizija prenoseći sportske događaje, pa su ova, pretežno muška druženja, osim lopte i igrača na terenu obavezno zahtevala i ovaj dvojac. Na neki način, pica i pivo prešli su sličan put, od kućne radinosti, preko masovne i pomalo bezlične industrijske produkcije, do ponovnog nastajanja male proizvodnje. I kao što postoje mnoge vrste pice, sa različitim kombinacijama, tako je i ponuda kraft piva jedan dugačak, šareni spisak ukusa. U ovoj džungli raznovrsne ponude uživanje je biti istraživač i otkrivati nove, zanimljive spojeve.

Klasična Margarita sa svojim jasno definisanim ukusima lepo se slaže sa nefiltriranim lagerom koji će je podići na još viši nivo. Pica sa pečurkama odlično će ići uz engleski ale čija zahmeljenost dobro ide uz zemljasti ukus pečuraka. Ukoliko na svojoj pici volite nešto težu prehrambenu artiljeriju u vidu slanine i kobasice pridružite joj tamno pivo sa notom dima. Morski plodovi na toplom, hrskavom testu prosto traže kiselost i limunski šmek dobrog Berliner Weissa. I Pale Ale sa citrusnim notama ulazi u uži izbor, naročito uz intenzivan ukus pice sa inćunima. Kombinaciji više vrsta različitih sireva na pici odlično će parirati Witbier ili Indian Pale Ale.

Dopunjavanje i prožimanje ukusa kao da nije bilo dovoljno preduzimljivim Amerikancima pa su rešili da sve to stave u jednu flašu. Vlasnici jedne male kućne pivare iz Ilinoisa došli su na ideju da naprave pica pivo. Svoj poduhvat su shvatili ozbiljno, posvetili se izučavanju literature, tražili savete, raspitivali se, pokušavali, i na kraju je stigao rezultat, kombinacija ukusa više puta pomenute pice Margarite u pivu nazvanom, sasvim predvidljivo, Mamma mia! Barem na fotografiji deluje zaista kao pivo, mada reklamni slogan koji kaže: Toliko dobro pivo, da zaslužuje vinsku čašu, upućuje na sumnjičavost, jer pravi ljubitelj piva ne bi stavio ni jedno drugo piće ispred svog. Osim, možda, vode.

Na sve to, ustanovljen je i Međunarodni dan piva i pice. Ovaj praznik svih zaluđenika i ljubitelja dva ukusna i globalno popularna proizvoda ljudske domišljatosti, obeležava se devetog oktobra i slavi se od 2016. godine. Pa, pošto se taj značajan datum  približava, vredi se potruditi i prigodno obeležiti praznični dan.

Kako slaviti dan piva i pice? - bukvalni je naslov jednog kratkog teksta i jedno od najnepotrebnijih pitanja na internetu.