Osim što je najstarije piće koje su ljudi proizvodili, pivo je zaslužno za nastanak civilizacije

Ova pomalo bombastična izjava može se izvesti iz istraživanja profesora Solomona Kaca, antropologa sa Univerziteta Pensilvanija, koji je, još osamdesetih godina prošlog veka, tvrdio da su naši nomadski preci nekim slučajem pronašli da natopljena zrna ječma daju tečnost koja čini da se onaj koji je pije oseća dobro.

Ona je bila odličan, novi dodatak ishrani i činila je ljude snažnijim i otpornijim.

Zahvaljujući tom saznanju, nomadi su prestajali sa neprestanim seljakanjem i skupljanjem plodova, počeli da grade stalna naselja i odgajaju žitarice.

Tako je, moglo bi se reći, pivo nastalo i pre hleba i bilo pokretač najznačajnije promene u načinu života ljudi.

Stari Sumeri – prvi proizvođači piva

Pivo, taj čarobni napitak izuzetnih svojstava, čudesno delo nastalo u skladnoj saradnji čoveka i prirode, zaista je deo svakodnevnog života od davnih vremena, bez obzira na to da li su hipoteze cenjenog profesora sasvim ispravne.

Stari Sumeri, stvaraoci civilizacije nastale na teritoriji današnjeg Iraka, osim što su zaslužni za najstarije pismo i još mnogo toga, prvi su proizvodili pivo, pre više od 6000 godina.

Pronađene su glinene tablice koje sadrže recepte za pravljenje piva.

O značaju koje je imalo za njih govori i činjenica da su imali boginju piva, Ninkasi, a ovaj napitak se spominje i u Gilgamešu, najstarijem epu na svetu.

Na njihovoj listi nalazilo se devetnaest vrsta piva, začinjenih raznim travama.

To pivo nije bilo filtrirano, po njemu su plutale semenke, pa su ga pili uz pomoć slamčice, iz zemljane posude.

Gotovo polovina čitavog roda ječma koristila se za spravljanje ovog napitka.

Ovo prastaro pivo razlikovalo se po mnogo čemu od današnjeg, bilo je puno više hranljivo, slatko i gusto, pa nije ni čudo da je nastao naziv ,,tečni hleb’’.

Proizvodnjom i prodajom piva bavile su se samo žene

I najstariji sačuvan pravni zapis, čuveni Hamurabijev zakonik, sadrži propise o pivu.

Na primer, kazna za žene koje su dodavale vodu, zakidale na količini ili točile loše pivo bila je bacanje u vodu, zajedno sa njihovim nekvalitetnim proizvodom.

Iako su se bavile spravljanjem i proizvodile ga, žene nisu smele ni da uđu u tadašnje pivnice i poruče sebi piće.

Kazna za taj prestup bila je drastična – spaljivanje.

Prvo pivo preko Vavilonaca stiglo i u stari Egipat

Preko sumerskih naslednika Vavilonaca pivo je stiglo do starog Egipta, gde se, kao i hleb, svakodnevno pravilo u kućama.

Egipćani su pivo smatrali božanskim pronalaskom, zapis na jednom hramu nam kazuje da je boginja Hator odgovorna za to.

Kasnije, njihova boginja piva nazvana je Tenenit, po jednom od izraza za pivo – tenemu.

Radnici koji su radili na izgradnji Keopsove piramide dobijali su dnevno sledovanje od 4-5 litara piva, a bogatiji su pili svoja kvalitetnija piva iz zlatnih pehara.

Koliko je ovo piće bilo deo svakodnevnog života svedoči zapis iz 1600. godine pre Hrista u kom se navodi 100 medicinskih recepata koji sadrže i pivo, kao i jedan običaj – kada bi mladi egipatski gospodin ponudio dami gutljaj svog piva i ona to prihvatila, smatralo se da su vereni.

Pivo od prosa i pirinča u Kini

I mnoge druge kulture starog sveta imale su svoje varijacije na temu piva.

Kinezi su ga spravljali od prosa i prinča, svoju varijantu imali su i drevni Indijci, a i afrička plemena su proizvodila pića od raznih vrsta žitarica.

Grčki istoričar Herodot zabeležio je proizvodnju piva u Jermeniji i nazivao ga vinom od ječma.

Opisao ga je kao veoma jako, smešteno u velike činije, nečijim nepcima vrlo ukusno, ali se na njega treba navići.

I on spominje gustinu tečnosti, zrna na površini i trščice koje se koriste za ispijanje.

Upleten u ovu priču našao se i čuveni kralj Mida koji je svojim dodirom sve pretvarao u zlato, a bio je, po svemu sudeći, ljubitelj jedne zanimljive varijante pića.

Prilikom istraživanja njegove grobnice iz 2700. godine p.n.e. naučnici su otkrili da se tu pila zaista neobična mešavina piva, vina i medovine.

Iako se smatraju prvenstveno vinskim kulturama, stari Grci i Rimljani imali su svoje varijante piva

Rimljani su pravili cerevisiu, piće koje je dobilo ime po Cereri, boginji rasta biljaka, posebno žitarica, i odatle je nastala reč cerveza, španski izraz za pivo. Takođe se smatra da je latinska reč bibere, piti, u korenu reči beer ili birra.

Po nekima, Rimljani su doneli pivo u severnije delove Evrope, dok drugi smatraju da su to mnogo ranije učinili Kelti, prilikom doseljavanja iz Azije i preneli to znanje germanskim plemenima.

Kako god bilo, tu, na potezu od današnje Češke, preko Nemačke, Holandije, Belgije, do Engleske, kroz dug proces, strpljivim radom i istraživanjem, polako je nastajalo pivo kakvo danas poznajemo.

U ranom srednjem veku proizvodnja piva bila je uglavnom kućna radinost

Kuvalo se u bakarnim kotlovima, iznad ognjišta.

Prvi koji su na njemu radili timski bili su monasi.

Proizvodili su ga za brojne posetioce i hodočasnike, a zbog hranljivih svojstava bilo je korišćeno tokom posta.

Tu su se prenosila iskustva, ostvarivale nove ideje i postupci.Dodavanje hmelja zabeleženo je u dokumentima iz 7. i 8. veka, mada njegova masovnija primena počinje u 12. veku.

Monasi su gotovo svakodnevno kontrolisali kvalitet piva i raspravljali o poboljšanjima i stvaranju još boljih ukusa, tako da su negde do 14. veka postali pravi majstori svog posla.

Prvi u mnogo čemu, morali su da svom vladaru plaćaju određeni iznos za pravo na prodaju, pa su tako bili i začetnici plaćanja poreza na pivo koji, u različitim varijantama, postoji i danas.

Uz same pivare otvarali su i pivnice, dobro posećene i čuvene po svojoj veseloj atmosferi.

Za dobar proizvod neophodni kvalitetni sastojci

Iako nisu poznavali biohemijske procese, stari pivari su znali da su za dobar proizvod neophodni kvalitetni sastojci.

I tada je postojalo loše, škodljivo pivo, mešetarilo se na razne načine, pa je bavarski vojvoda Albreht IV 1487. izdao dekret kojim se pripisuje da se u manastirima pivo može proizvoditi samo od ječma, hmelja, vode i kvasca, a njegov naslednik Vilhelm IV podigao je to na nivo zakona i postarao se za njegovu striktnu promenu.

Ovaj Zakon o čistoći, čuveni ,,Reinheitsgebot’’ i danas se poštuje u Nemačkoj, a naročito tamo gde je nastao, u Bavarskoj.