Pouzdan, ujednačen i prepoznatljiv ukus, uz cene koje bi bile privlačne za ugostitelje i njihove goste, agresivan i dobro promišljen marketing kojim predstavljaju svoja piva, mogli bi podići kraft pivare na neki sasvim viši nivo

Reći da se kraftomanija proširila svetom više nije nikakva novost. Broj kraft pivara u stalnom je porastu, osvojeni su, negde više – negde manje, značajni delovi tržišta, kraft pivarstvo postalo je sastavni deo ozbiljnih ekonomskih analiza, koje mahom predviđaju dalji rast njegove prodaje i učešća na tržištu.

Situacija u Srbiji delom podseća na sve ono što se dešava u svetu, imamo veliku dinamiku otvaranja novih pivara, radi se inovativno u svakom pogledu, od proizvodnje najrazličitijih vrsta piva do dizajniranja etiketa, ali postoje i neki sasvim specifični, lokalni problemi. Učešće zanatskog piva u prodaji na domaćem tržištu daleko je od onog na američkom ili evropskom i iznosi svega 0,5% u najoptimističnijim procenama.

Logično pitanje je kako da srpske zanatske pivare povećaju svoj udeo na tržištu i kako da ubede i privuku što veći broj ugostitelja da se okrenu njihovim pivima.

Da, kraft pivo je prisutno u mnogim lokalima, naročito u Beogradu i Novom Sadu, ali to su uglavnom  specijalizovani lokali, okrenuti mlađoj publici, dok se u mejnstrim ugostiteljske objekte slabo ili nikako zašlo. Jedna od mogućih ideja je da se kraft pivari u pokušaju pozicioniranja u većem broju ugostiteljskih objekata ugledaju na velike industrijske pivare  sa njihovim bumom premijum piva i odnosom cene i kvaliteta koji odgovara širokom krugu konzumenata. Pouzdan, ujednačen i prepoznatljiv ukus, uz cene koje bi bile privlačne za ugostitelje i njihove goste, agresivan i dobro promišljen marketing kojim predstavljaju svoja piva, mogli bi podići kraft pivare na neki sasvim viši nivo. Većina ljubitelja kraft piva u prvom redu prepoznaje pivare kao brendove, Kabinet, Dogmu, Crow, 3Bir ili The Black Turtle, dok zaljubljenike u industrijska piva ne zanima previše ko proizvodi i puni Bavariu ili Staropramen – oni se više vezuju za brend piva.

Međutim, pitanje je koliko je sve to zapravo ostvarljivo. Nizak udeo prodaje kraft piva u ukupnoj prodaji piva nije posledica lenjosti, neaktivnosti ili nekakve eksluzivnosti lokalnih proizvođača zanatskog piva. Američki ili evropski Homer Simpson nije ništa veći pivski gurman od naših ljubitelja, ali je njegov budžet za pivo svakako veći. Jednostavno, mi nismo dovoljno bogato tržište. U situaciji u kojoj pola litre kraft piva košta koliko i 2-3 industrijska premijum lagera, većina domaćih pivopija izabraće ovo drugo. Pa ako su naši, naročito stariji ljubitelji piva, van one grupe od 18-35 godina kojoj pripada većina ljubitelja krafta, pomalo konzervativni i teško za pivo priznaju nešto drugo osim standardnog lagera, sa više novca u džepu možda bi i probali jedno-dva drugačija piva i,ako ništa drugo, proširili svoje  pivske horizonte. 

Problem je i marketing jer su za ozbiljnu, veliku kampanju, daleko iznad gerila marketinga i društvenih mreža, potrebni ne mali finansijski iznosi, koje naši zanatski pivari jednostavno ne mogu da ulože. A pitanje je i kakvu poslovnu politiku i viziju svako od njih ima. 

Radi se o sudaru dva sveta, dve filozofije, kakav smo, na primer, već mogli da vidimo u rok muzici. Sa jedne strane imamo moćne industrijske pivare, sa druge strane pobunu malih pivara koji su želeli da naprave i ponude nešto sasvim drugačije. Međutim, šta se dešava kada pobuna postane iole ozbiljan posao, a javlja se i sve veća konkurencija istomišljenika? Ovo je donekle slično raspravama o tome šta je zapravo kraft pivo, da li ga definiše samo ograničena količina proizvodnje, sastav, sirovine, način rada ili uz to ide i određeni životni stav. Gledano iz nešto drugačijeg ugla može se postaviti i pitanje kada jedna kraft pivara prestaje to da bude, da li su u pitanju samo količine i da li povećana proizvodnja mora obavezno da znači i pad kvaliteta. Svako od kraft pivara ponaosob zna odgovor na pitanje šta zapravo želi. Možda bi određen stepen standardizacije, sa nekoliko prepoznatljivih piva pristupačnije cene otvorio put do većeg broja ugostiteljskih objekata, međutim, u našoj situaciji, kao što smo rekli, nepovoljna ekonomska situacija je ozbiljan problem, a možda se čitava ova priča ne bi uklapala u filozofiju kraft piva koja podrazumeva neprekidna traganja za novim kombinacijama ukusa i ne podnosi bilo kakva ograničavanja.

Uticaj kraft revolucije nije ostao neprimećen ni kod industrijskih giganata, pa je nekoliko godina unazad čest slučaj da velike pivske korporacije kupuju kraft pivare koje na taj način stižu do daleko većeg broja konzumenata, ali gube svoju samostalnost. Da li je neko zainteresovan da svoju kraft pivaru podigne do tog nivoa da bude zanimljiv velikim kompanijama ili želi da nastavi svoju ličnu priču u manjim okvirima, stvar je okolnosti i ličnog izbora. Postoji stara anegdota o jednom američkom alternativnom rok muzičaru koji jedini iz svoje generacije nije potpisao za veliku diskografsku kompaniju. Mali, ali verni krug njegovih fanova ga je hvalio govoreći kako je jedini koji se nije prodao, a on je prokomentarisao: Prodao bih se ja, ali mi niko nije ponudio novac.