Pivopije su u stalnoj potrazi za dobrim ukusom. Jedni se brzo zaustavljaju u tom traganju, drugi, uporniji, nastavljaju dalje, a trećima se čitav pivski vek svede na stalnu promenu stilova u želji da se stigne do savršenog piva. Ono što ih opredeljuje prema određenom pivu može biti sam ukus, ali i mnogo drugih činilaca – cena, proizvođač, sastojci, marketing, obična navika, višak ili manjak pivske kulture. U svesti prosečnog pivopije izraz Premium Lager Beer najčešće označava pivo vrhunskog kvaliteta. Da li je baš tako? Naš uticajni autor dr Jan Kišgeci ga u svojoj knjizi ,,Svet piva i piva sveta‘‘ uopšte ne spominje kao poseban stil. Hrvatski autor, profesor Vladimir Marić u svom delu ,,Pivo-tekuća hrana‘‘ u premijum piva svrstava ona koja su dobila neku medalju na sajmovima ili takmičenjima. Poznati američki sajt RateBeer potrudio se i da formuliše definiciju premijum lagera po kojoj je to pivo negde između Pale Lagera i Pilsnera, bez dodataka, sa nešto mekšom karbonizacijom nego, na primer, standardni Pilsner i nivoom alkohola od 4.5% – 5.5%. Na IBU skali, međunarodnoj skali za merenje gorčine, ovo pivo bi trebalo da ima negde oko dvadesetak jedinica. Možda slučajno, baš kao Premium American Lager. Jedan drugi autoritet, BJCP (Beer Judge Certification Program) u svom izdanju za 2015. godinu spominje Czech Premium Pale Lager koji na IBU skali ima od 30 – 45 jedinica. I pri tom je Pale Lager, a ne neki prelazni oblik. A na sve to, Bavaria proizvodi bezalkoholno pivo koje, naravno, ima oznaku da je premijum.
Pa o čemu se onda radi? U svetu piva, gde se i pored svakojake raznolikosti, znaju tačne mere i definicije, pojavljuje se neuhvatljivi fantom, kom je teško odrediti prave karakteristike. Jednostavno rečeno, premijum je oznaka za pivo koje proizvođač želi posebno da promoviše. Ako baš hoćemo da uprostimo stvari, to je čist marketinški trik. Često u sjajnom, privlačnom pakovanju, ponekad i sa zlatnom folijom na vrhu, premijum piva su se u svesti prosečnog pivskog konzumenta pozicionirala kao nešto izuzetno, specijalno, ka čemu, u nekom beer store-u ili hipermarketu, ruka sama kreće. A da se otkrije kako se iza ovog bombastičnog naziva krije svašta, dovoljno je izvršiti eksperiment na sebi. Ako u nekom evropskom lancu jeftinih marketa pronađete limenku premijum piva koja košta pola evra, dobićete bućkuriš koji bi posle duže upotrebe mogao da vas otera u vinopije ili vodopije.
O kolikim se novčanim iznosima radi u ovoj priči, teško je i zamisliti. Japanska pivara Kirin Ichiban je u svom ovogodišnjem istraživanju utvrdila da jedno od tri popijena piva odlazi na premijum. Ono što je možda ključno u ovom istraživanju je da su ispitanici u velikom broju odgovorili kako im je pri izboru piva najvažniji ,,Brand Heritage‘‘, a tek na drugom mestu je kvalitet sastojaka. Prema tome, velikima, koji decenijama grade svoju priču, samo preostaje da lepo upakuju svoje pivo, stave mu zvučnu titulu Premium, zahvaljujući tome odrede nešto višu cenu i uživaju u plodovima svog rada. Ili, preciznije rečeno, marketinga.
Kao da sve to nije dosta pojavljuju se i oznake Sub-Premium i Super-Premium. Londonski pabovi imaju pravo da Super-Premium piva naplaćuju skuplje, ali ono mora da zadovoljava pet uslova: autentičnost, ukus, priču o brendu, iskustvo i vizuelni identite. Dobro, neka je i tako. Zamislite neko loše pivo, potpuni bućkuriš. Ima svoju (kriminalnu) autentičnost, ukus koji se zaista ne zaboravlja, dugu istoriju prevara u priči o brendu, sa velikim iskustvom u poslu (makar besprekorno posluženo i natočeno u pravilne čaše, kako se dodaje u odeljku o iskustvu), a vizuelni identitet se pamti i razuman čovek pokušava da ga sledeći put izbegne. Sve ovo nije ni malo bitno. Suština je u tome da jedna od četiri potrošene funte u londonskim pabovima odlazi na Super-Premium piva. Postoji još jedna caka u svemu tome. Možda i prava sociološka slika. Mlađa publika koja nema dovoljno novca za celovečernji boravak u nekom pabu, kupuje piće u lokalnom marketu i posvećuje se onom što Englezi nazivaju ,,pre-loading‘‘ ili zagrevanju, po našem slengu. Kada konačno stignu u pab, za svoj preostali novac žele da popiju nešto čega nema u marketima i što im zvuči kao ekstra kvalitetno piće. U takvoj situaciji, za mlade pivopije Super-Premium zvuči kao ispunjenje sna.
Naravno, nisu sva premijum piva loša, daleko od toga. Poenta je u samom nazivu koji, u suštini, baš ništa ne garantuje. Do kvaliteta se ne dolazi pukim stavljanjem oznake. Pa kako onda da se čovek snađe u ovom marketinškom lavirintu? Jednostavno, neka ispije pivo koje ga zadovoljava, pa neka to bude premijum ili marketinški sasvim skroman lager, i koje će ga podsetiti da uživa u napitku u kom su uživali i njegovi preci pre više od pet hiljada godina.
