Čuveni engleski pesnik američkog porekla i nobelovac, T.S. Eliot, u jednoj svojoj pesmi kaže da je april najokrutniji mesec. Ovo mišljenje je prilično usamljeno, jer su asocijacije na proleće obično sasvim drugačije, mada i prilično stereotipne. Na kraju krajeva, doživljaj je sasvim ličan. Oni 60+ žaliće se na česte vremenske promene, a neumorni teoretičari zavera će te iste promene lako uzeti kao dokaz da više ništa nije kao pre i da se nešto čudno dešava. Samo su pivopije sigurno na svome – nema buđenja iz zimskog sna da bi se uživalo u proleću, jer pivska sezona traje 365 dana.
Mišljenja o prolećnom stilu piva prilično su različita. Činjenica je da ostala godišnja doba imaju izrazitije favorite, zima izdašno nudi imperial stout, porter, barley wine, jesen je prepoznatljiva po oktoberfest i pumpkin pivima, a letnje vrućine se lakše podnose uz wheat beer, lager, pilsner, lagani pale ale… Prema njima je lakše i odrediti se, jer su više profilisana, pa se spram toga i okreće pivski kompas – zima i hladnoća, leto i vrućina, jesen i velika ponuda sezonskih ukusa i naravno Oktoberfest. U poređenju sa ovim, proleće deluje prilično neuhvatljivo, što je negde u samoj njegovoj prirodi – piti pivo u martu zalepljen uz šank u toploj pivnici ili u maju u nekoj osunčanoj bašti, sasvim je različito iskustvo.
Možda jedino pivo koje se, barem u teoriji, može nazvati prolećnim, je Maibock. Bock piva su nastala u srednjem veku u saksonskom gradu Ajnbeku. Kasnije, proizvodnja ovog piva se proširila i na jug Nemačke, naročito u Bavarskoj. Piva iz ove porodice obično su snažna i tamna, sa većim sadržajem alkohola. I ovde su istorijske i geografske okolnosti uticale na razvoj piva. Bock sa severa postao je popularan i u drugim zemljama, naročito u Italiji, pa je morao imati veći sadržaj alkohola kako bi preživeo put, nešto slično kasnijoj priči o pale aleu koji je zbog puta do Indije postao predak IPA. U Minhenu u Bavarskoj monasi su bock prilagodili svojim strogim pravilima uskršnjeg posta kada im je bilo dozvoljeno samo unošenje tečne hrane. Pošto su ovi monasi stigli sa juga, iz Italije, i privikavali se na oštriju klimu, razvili su jako, kalorično pivo sa visokim stepenom alkohola, preteču današnjeg Salvatora. Iako su se vremena i ukusi promenili, a period pijenja ovog piva proširio na veći deo godine, bock koji su pravili monasi u Minhenu bio je proizvođen i konzumiran isključivo u prolećnim mesecima, za vreme velikog posta.
Maibock ili majski bock, kako mu ime kaže, karakterističan je za severnu postojbinu bocka. Lepo vreme, sezona kafanskih bašta i veći boravak napolju doprineli su rađanju ovog piva čija prolećna popularnost se i danas ne dovodi u pitanje. Za razliku od svojih južnih rođaka Maibock je obično svetliji, sa takođe većim sadržajem alkohola, uz korišćenje najfinijih vrsta hmelja. Boja ovog lagera nalazi se između 5 i 8 EBC, stepen gorčine se kreće između 35 – 45 IBU, sa sadržajem alkohola najčešće od 6,5% do 7,5%. Preporučena temperatura za njegovo serviranje je 8-9 stepeni. Poznavaoci kažu da Maibock, iako ga, razume se, ima flaširanog, najbolji ukus ima kada je natočen svež, direktno iz bureta, ne previše brzo kako bi ovo pivo bilo okrunjeno kremastom, stabilnom penom. Pa, ako vas put nanese negde u Saksoniju tokom ovog proleća, odlazak u neku lokalnu pivnicu, na sveže natočeni Maibock je obavezna lektira.
Dobar izbor mogla bi biti i voćna piva. Mnoge pivare upravo u proleće izbacuju na tržište svoja sezonska voćna piva čiji ukus se kreće u rasponu od manga preko breskve do maline. Ova piva najbolje je piti sveža, proizvedena od nekog obližnjeg proizvođača ili direktno iz točilice.
Hoegaarden je kod nas najpoznatiji belgijski witbier. Nastao još u srednjem veku u istoimenom selu ovaj witbier je sredinom prošlog veka počeo da gubi bitku sa sveopšte prisutnim lagerima i gotovo je nestao sa tržišta. Zahvaljujući preduzimljivosti lokalnog biznismena i kasnijim ulaganjima velikih kompanija Hoegaarden se vratio na veliku pivsku scenu. Ovaj mutni, nefiltrirani ale svoj karakterističan ukus duguje korijanderu i narandžinoj kori. Natočen u tradicionalnu široku, relativno tešku heksagonalnu čašu, u bašti nekog kafea sa dobrim pogledom, može biti pravo prolećno rešenje.
Naravno da priča ne bi bila potpuna bez nekog kvalitetnog pilsnera. Ima ga u gotovo nebrojeno verzija i otkako je proizvedeno četrdesetih godina devetnaestog veka ovo pivo je pokorilo planetu i promenilo pivsku sliku sveta. Dobar pilsner u dobrom društvu, po prijatnom aprilskom danu (ma šta pesnik rekao) može biti ono malo zadovoljstvo koje vraća osmeh na lice.
IPA, taj favorit kraft pivara, u svojoj raznovrsnosti uvek krije nekog favorita koji je idealan za prolećne dane. Ponuda domaćih kraft pivara je izuzetna, tako da čovek može probati IPA svetskih ukusa, a da se ne mrdne od kuće.
Irish red sa svojim izraženim sladnim ukusom, neodoljivom bojom, manjim stepenom alkohola i nivoa gorčine koji se kreće od 20-28 IBU za mnoge pivopije predstavlja pivo uz koje se eventualna prolećna zaljubljenost mnogo lakše podnosi. Ili se u njoj, uz Irish red, još više uživa.
A sezona roštiljanja na otvorenom tek treba da počne…
