Dok mi se slobodna subota nekada podrazumevala kao dan stvoren za uživanje, vremenom je postala presedan. Nemoguća misija. Sve dok moj muž nije odlučio to da promeni.
Bez raspoložene žene nema ni dobre mame, pa smo vođeni time on i ja odlučili da nađemo vreme za mene. Kumin rođendan – idealna prilika da obučem novu crnu haljinu, stavim večernju šminku, poljubim dve pametne glavice naše dece i krenem bezbrižna u gad.
Muzika, pesma, večera, ćaskanje pet žena koje se retko viđaju i – nijedan propušten poziv, nijedan problem u najavi. U neko doba noći dolazim kući, zatičem spremljen stan, decu koja spavaju, svako uredno smešteno u svom krevetu, i njega koji uveliko više ne gleda svoj omijeni film. On me čeka u dnevnoj sobi, na stolu prazna limenka Jelen piva a on u dubokom snu. Ništa mi nije jasno, no ležem da spavam vrlo zadovoljna.
Iako sam uz jutarnju kafu saznala da je čerka svu moju ostavljenu šminku iskoristila da pločice u kupatilu osveži novim bojama, a rasute kuglice rumenila ostavi po celom stanu kao suvenir na veče kada mama nije tu, i da je sin pet čistih ispeglanih čaršava pretvorio u šator, ispod koga je napravio pravi piknik – na koji je izneo ceo naš frižider – moj muž, moj heroj nije poklekao. Nijedan poziv, nijedan vapaj. Bio je na visini zadatka i kada je sin odlučio da učini da po šatoru popada sneg, pa po njemu posuo kilogram brašna.
Taj dan pamtimo svi, i mi i deca, svako na svoj način. On kao dan u kome je čuo moje iskreno: ti si pravi car.
Nema velikih i malih pobeda. Heroji nastaju u svakodnevnim, ličnim bitkama.
