Valjevska pivara, industrijski prvenac Valjeva, osnovana je daleke 1860. godine. Imućni trgovac Dimitrije Mitrović, na svom imanju ispod brda Vidrak, u zanatskoj radnji za proizvodnju bačvi počeo je spravljanje piva. Sasvim je prirodno bilo da ondašnji Valjevci, zanatlije i trgovci, u rakijskom kraju, nisu imali mnogo znanja ni veštine za spravljanje piva. Kada je uvideo da ne može dugo opstati i napredovati, Mitrović je uz pomoć Kluba dvanaestorice pozvao u Valjevo Jozefa Ajhingera, pivara iz Bavarske. Uskoro je došlo do saradnje i potpisivanja ugovora: “Dimitrije daje Jozefu pod kiriju mesto za pivaru u svojoj bašči u Vidraku od Mitrovadne 1870, pa za šest godina cenom od 250 dukata cesarskih, s tim da gazda Dimitrije napravi pivaru od sada postojećeg salona, tako što je za pivaru nužno i pored toga da opravi u staroj kući sobu za sedenje.“
Jozef Ajhinger (1835-1915) bio je kvalifikovani pivar iz Bavarske, koji je pre toga radio i u Pančevačkoj pivari. Kao pivar od zanata uspešno je proizvodio pivo u Mitrovićevoj pivari od 1870. do 1874. godine. Pogodna lokacija i dobra svojstva bunarske vode takođe su doprinosili kvalitetu piva. Kasnije je sa promenljivim uspehom u Valjevu vodio sopstvenu pivaru na suprotnoj, levoj obali Kolubare. Iste godine grupa valjevskih trgovaca preuzima pivaru, od kojih je najveći udeo imao Lazar Lazarević tako da posluje pod imenom „Lazarević i kompanija“. Stručnu radnu snagu u dužem periodu činili su stranci, Nemci i Česi. U to vreme u valjevskom kraju nije bilo dovoljno posla za dve pivarske radionice tako da je Ajhinger posle par decenija rada zatvorio svoju firmu kako ne bi bankrotirao. Svakako se upisao u istoriju Valjeva, ostalo je zapamćeno da je poklonio deo svog zemljišta za kasarnu, bio je ugledan građanin i kasnije imao svoju ulicu u gradu na Kolubari.
I pivara valjevskih trgovaca imala je dosta problema pa je 1891. pretvorena u akcionarsko društvo pod nazivom „Valjevsko udeoničarsko društvo za industrijska preduzeća“. Interesantno je da se Valjevska pivara već 158 godina nalazi na istom mestu gde je Mitrović i osnovao, a za nju je neraskidivo vezana i kafana „Platani“, koja i danas postoji u sastavu pivare. Akcionarsko društvo iste godine preuzima brigu oko mehane „Platani“, uređujući je. Na širokom prostoru oko pivare uređen je park na kome su se održavale kulturne i sportske manifestacije, pa čak i politička okupljanja. Održavani su javni koncerti jednom nedeljno, a često priređivani i koncerti vojnog orkestra Drinske divizije. Zakupac je bio dužan da u kafani troši isključivo Valjevsko pivo, a Pivara je bila dužna da obezbedi led za hlađenje piva. Da su tih godina Valjevci potpuno navikli na gorki nektar svedoči i otvaranje pivnice „Srbija“ vlasnika Tiosava Blagojevića u centru varoši. Ova pivnica je ujedno dokaz da su kafane institucije kulture! U njoj je 1910. održana prva bioskopska projekcija u Srbiji, a posle Drugog svetskog rata tu je bilo Narodno pozorište sve do gašenja 1954. Ta zgrada nije sačuvana, za razliku od prelepih hotela „Sekulić“ i „Grand“ u neposrednoj blizini. Grand je podignut krajem 19. veka, u njemu se takođe služilo Valjevsko pivo što je doprinosilo da putnici namernici prošire priče o njegovom kvalitetu. Istovremeno, u staroj čaršiji Tešnjar nastaloj u vreme turske vladavine, kao i u drugim delovima grada, kafane koje su se tada popularno zvale kasine služile su točeno Valjevsko pivo (kao na priloženoj fotografiji).
Početkom 20. veka nabavljene su nove mašine, osnovana sladara, povećan kapacitet flašare, ali je prekretnica u razvoju nastupila 1910. godine uvođenjem parne mašine u proces proizvodnje, kada počinje industrijska proizvodnja piva i leda. Ipak, nepovoljno stanje posle balkanskih ratova koriste Bajlonijeva i Vajfertova pivara otkupivši po minimalnim cenama gotovo sve akcije „Valjevske pivare“. Oni 1913. osnivaju akcionarsko društvo "Srpsko AD za proizvodnju piva, slada i leda" sa preovlađujućim kapitalom Ignjata Bajlonija i Đorđa Vajferta. Prvi svetski rat i razaranje objekata Pivare od strane austrougarske vojske prekidaju razvoj preduzeća. Posle rata, u okviru spomenutog akcionarskog društva, „Valjevska pivara“ je imala uslove za brži razvoj, tako da je od 1923. do 1926. godine ponovo modernizovana. Tridesetih godina prošlog veka Valjevsko crno pivo proglašeno je za najkvalitetnije pivo u Srbiji. Oglasi iz starih beogradskih novina svedoče da je Valjevska pivara reklamirala i crveno pivo za malokrvne, a ostala je tajna koji je još sastojak to pivo sadržalo! Od osnivanja akcionarskog društva pa do 1945. upravnik je bio Vasilije Vasa Račić, koji se smatra jednim od najzaslužnijih ljudi za napredak Valjevske pivare u tom periodu.
Uspon je trajao do velike ekonomske krize od 1929. do 1934. godine, kada je nastupio vrlo težak period za sve pivare u Srbiji. Posao je oživeo pred Drugi svetski rat (Pivara je 1940. imala 50 radnika), da bi za vreme okupacije proizvodnja bila vrlo niska. U oslobođenom Valjevu pivara je nastavila proizvodnju 15. decembra 1944. Posle Drugog svetskog rata podržavljena, a kasnije društvena pivara, dugo će nositi naziv Parna pivara "Jedinstvo".
