Nadomak uvek bučnog i užurbanog velegrada postoji mirno mesto gde se može dobro jesti, naravno i popiti kvalitetno piće, opustiti, uživati u pogledu i lagano otkrivati neke od tajni uspešnog ugostiteljstva. Tik ispod Pančevačkog mosta, sa banatske strane, uz samu obalu širokog Dunava, smešten je restoran Bajaderica.

O restoranu, njegovoj ideji i nastanku, željama, očekivanjima i svakodnevnoj borbi za kvalitetnu uslugu i zadovoljnog gosta, razgovaramo sa Milenkom, menadžerom restorana i čovekom najpozvanijim da zadovolji našu radoznalost.

– Sa radom smo počeli prvog juna, da se malo uhodamo, ali smo zvanično otvaranje pravili 13. juna i okupili smo prijatelje, poslovne saradnike, Lena Kovačević nam je pevala na otvaranju i taj njen nastup i to veče bilo mi je sinonim kako ovaj lokal treba da izgleda – kao jedno kulturno mesto, sa ličnim stavom i urbanim pogledom na ugostiteljstvo. Ideja mi je bila da promenim malo stvari, neku sveopštu komercijalizaciju, da napravimo okret u prirodu i iskoristimo poziciju Dunava kao jedan savršen mamac. Baš zato što je čovek ovde na neki način izolovan, a nalazi se na nekih tri i po – četiri kilometra od Trga Republike.

Na prvi pogled, zbog kombinacije bele i plave boje, pomisli se na Grčku, ali malo bolje posmatranje uverava da je to i jedina sličnost. Zamisao je sasvim drugačija.

– Da, ljudi na prvu loptu pomisle da je Grčka bila inspiracija, ali nije. Kad se pređe most, dolazi se u Vojvodinu, i to nam je bila inspiracija. Ove pastelne nijanse, takozvana šerpa plava boja, ove drvene stolice sa srcima, šare koje su se nekada pravile valjkom na kućama, drvena vrata koja smo pretvorili u stolove…akcenat nam je bio na jednoj celoj zaokruženoj priči, gde svaka stvar ima svoje mesto i svoj razlog.

Obično se kaže da se vodilo računa o svakoj sitnici. Ali, ovde može i obrnuto – svaka sitnica vodi računa o utisku koji daje celina.

– Inače, sve ovo je smislila gospođica Jelisaveta Sekloća. Uz neke male sugestije iz ugostiteljskog ugla, ovo je sve njeno delo. Šarala je, crtala, kupovala preko interneta neke stare šerpe i lonce, ona je smislila ove prozore, prostor sa dovoljno zelenila, puno ličnih momenata, iskorištenih starih detalja na jedan sasvim nov način. Potrudila se da sve ovo ima neki svoj duh i zaista sjajan posao je odradila.

Uz sve ove elemente koji vesele pogled i opuštaju, postoji i onaj presudni koji kvalitetan restoran odvaja od prosečnog, a to je, razume se, ponuda hrane.

– Ideja nam je da sve bude lično, da svaki kuvar da neki svoj lični pečat jelu. Sastojci su naravno uvek isti, ali svaki kuvar ima svoj način izvođenja, svoj pristup. Konceptualno smo se odredili da budemo više mesni restoran. Ali, pošto se nalazimo na Dunavu, samim tim bi bilo neprirodno da u ponudi nemamo neku rečnu ribu. U nekoj vrlo bliskoj budućnosti želimo da u ponudi imamo soma, smuđa, kao neku vrstu zaštitnog znaka Dunava, dakle rečnu ribu koja bi opet bila ponuđena na neki naš prepoznatljiv način.

Naravno, nismo odbili ponudu da probamo nešto od bogate ponude restorana. Praseća bajaderica, zaštitni znak ovog lokala, kako i sam naziv jela sugeriše, sa pireom od celera i jabuka, svojom zavodljivošću i sjajnom kombinacijom hrskavog i mekanog pokazuje zašto nosi svoje ime. Uz ovo jelo naš pomalo neočekivani izbor bio je Hoegaarden, mutno belgijsko pivo sa dodatkom kore pomorandže i korijandera. I dok se za slaganje sa prasetinom može ponoviti stara latinska izreka De gustibus non est disputandum, pire i ovo pivo su se odmah, bez problema prepoznali.

Šumski ramstek na aromatičnom krompiru bio je sledeći na redu. Snažno, sočno meso uz slatkasto – kiselkasti ukus šumskog voća, uz sjajan krompir, bilo je pravo hedonističko zadovoljstvo zaliveno pravim izborom, Nikšićkim Tamnim pivom koje je svojim ukusom i aromama perfektno dopunjavalo užitak.

Na kraju je došla manastirska piletina pohovana sa orasima i bademima, na sosu od suvih smokvi i đumbira. Elegantna, ukusna kombinacija koja nikog ne može ostaviti ravnodušnim, ukusi koji se odlično dopunjavaju i slažu, a sve to pratila je točena Bavaria, zadovoljstvo iz pivskog sveta.

Dalje nismo mogli i nismo stigli do drugih đakonija, kao što su svinjski file u sosu od kajsija i meda ili Dižon biftek na pireu od graška i mente, a za sve je ,,kriv‘‘ Milenko koji je napomenuo da je njegov normativ – pun tanjir.

– Svesni smo da nam predstoji još dug put učenja i ispravljanja eventualnih grešaka. Dobar restoran ne nastaje preko noći, za to su potrebni meseci, pa i godine rada. Svaki dan je novi početak. Trudili smo se da prilagodimo cene, da ne budemo pristupačni samo relativno uskom krugu publike, već da ovde mogu da dođu i jedan vodoinstalater, automehaničar ili učiteljica i da uživaju sa svojom porodicom za neki razuman iznos koji ih neće – dodaje uz osmeh- naterati da uzimaju kredit.

Za svaki restoran koji želi da ima svoj prepoznatljivi profil, nešto lično i domaćinski, što će ljude privući da ponovo dođu, potrebno je vreme. A ovde, u Bajaderici, to se oseti vrlo brzo. Postupak je jednostavan – treba doći i uveriti se.