Jesen svojom raznolikošću zaista pokriva mnoge ukuse i sklonosti.  Meteoropate imaju sve razloge da se žale, melanholici i depresivci u maglovitim jutrima nalaze opravdanje za svoja raspoloženja, miholjsko leto izmami osmeh i profesionalnim namćorima, dok teoretičari zavera, precizno kao merni instrumenti, prate sve neočekivane promene vremena i dodaju još poneku ciglu u svoju eklektičnu građevinu. A pivopije i gurmani? Pa, oni su svakako na svom u godišnjem dobu koje osim vatrometa boja nudi i eksploziju ukusa. Sunčani dani prilika su da se popije još neko lagano, letnje pivo i ,,zabaci’’ još jedan roštilj, a dugačke kiše kao pobegle iz Londona prosto mame na neki stout ili schwarzbier.

Pivski simbol jeseni svakako je čuveni Oktoberfest. Gotovo da nema šta nije rečeno i napisano o ovom najpoznatijem i najposećenijem pivskom festivalu na svetu. Precizni Nemci tačno beleže koliko je ljudi sedelo pod ogromnim šatrama, koliko se piva popilo, koliko stvari izgubilo i šta se pri tom jelo. Primetno je da se poslednjih godina, uprkos uvreženom mišljenju, u ovom pivskom ludilu, pojede više piletine nego kobasica, što pivskim tradicionalistima, kojima je kobasica nerazdvojan deo krigle, verovatno izaziva pomisao: A šta je sledeće? Primat bezalkoholnog piva?

I širom sveta održavaju se razne oktoberfest manifestacije – od brojnih takvih događaja u SAD-u, preko Kitchener-Waterloo Oktoberfesta, najveće pivske žurke u Kanadi, australijskog Oktoberfest Brisbanea, poznatog po dobroj hrani koliko i pivu, do Marco Polo German Bierfesta u Hong Kongu gde se, u jednoj od azijskih metropola, uživa u bavarskim specijalitetima i nemačkim pivima.

Naravno, čovek ne mora otputovati na neki od ovih festivala da bi uživao u pivu. Jedan Paulaner, ili više njih, zašto da ne, odvešće vas svojim ukusom pravo na Oktoberfest. Paulaner je jedna od svega šest pivara učesnika na pivskoj svetkovini u Minhenu. Uz njih tu su Augustiner – Brau, Hacker – Pschorr, Hofbrau – Munchen, Lowenbrau i Spaten. I svi nude marzen, lagere punog i zaokruženog ukusa koji se, kao što ime kaže, prave u martu, a piju se na festivalima nekih pola godine kasnije i postali su pravi sinonim za jesenje ispijanje piva.

Američki doprinos jesenjem pivu je Pumpkin ale. Proizvodi se još od druge polovine osamnaestog veka i, kao što mu ime kaže, sadrži meso bundeve koja se kombinuje sa raznim začinima, uz uobičajene pivske sastojke i, u zavisnosti od inspiracije i sklonosti pivara, bundeva se pojavljuje u različitim stilovima piva – kao pale ale, porter, stout. Neki od američkih pumpkin ale favorita su Weyerbacher Imperial Pumpkin Ale čija pitkost zasenjuje njegovu snagu, nešto nežniji Cambridge Great Pumpkin Ale spravljen uz pomoć lokalnih, organski gajenih bundeva ili pivo čiji ukus se pamti puno duže od ionako dugačkog naziva: Cigar City Good Gourd Imperial Pumpkin Ale, sa dodatkom cejlonskog cimeta, zanzibarskog karanfilića i pimenta sa Jamajke. Ni naši kraft pivari nisu ostali imuni na ovu kombinaciju ukusa, pa je pivara Kaš pre nekoliko godina izbacila na tržište svoje sezonsko Pumpkin Bloody Ale pivo pod nazivom Trick or Treat.

Za one kojima ne odgovara začinjenost koju nudi pumpkin ale, izbor je i dalje dovoljno širok. Neki nemački bock za hladnije dane ili univerzalni pilsner uvek imaju prođu, a Belgijanci, kada je pivo u pitanju, imaju odgovor na sve, pa i na jesenju promenljivost –  od Witbiera do Quadrupela. Privlačno rešenje je svakako sedeti u nekom pubu uz klasičan cask ale, dok napolju neumorno sipi londonska kiša, ali se treba i pripremiti na temperaturu piva koje je za nenaviknute kontinentalce sasvim mlako – kao u epizodi čuvenog stripa, kada galski junak Obeliks prvi put proba britanski ale, a Asteriks mu veselo dobacuje: Pij dok se ne ohladi!

Bogatstvom svojih plodova jesen nudi i sjajnu gastronomsku avanturu. Roštilj još uvek može biti aktuelan, kao i neki dobar kotlić. Svinjetina sa jabukama je potpuni klasik, a za laganu  promenu, umesto jabuka, odlično mogu poslužiti i kruške. I sveži kupus, pre svoje zimske, kisele verzije, prosto se nameće da završi u šerpi ili loncu. Uostalom, tu je i direktna veza – kupus, kobasice, pivo. A sve to postoji, sjedinjeno, i u jednom jednostavnom receptu. Kobasica se prvo proprži, skloni u stranu, a na njeno mesto uskaču crni i beli luk sa iseckanom jabukom, uz dodatak soli i bibera. Meša se povremeno dok sve ne dobije jesenje zlatnu boju, a potom se u igru vraća kobasica, zajedno sa pažljivo isečenim kupusom i, pošto je kuvar zalio i sebe, doda se pivo, senf i kim i kada prokuva ostavi se pokriveno, da lagano krčka dok kupus ne dobije željenu mekoću. Na kraju otklopiti, da tečnost uvri, dodati po potrebi još soli i bibera, posuti mirođijom i prepustiti se uživanju uz neodoljive mirise iz tanjira i veliku čašu piva ,,sa kragnom’’.

Prokelj je možda manje čest gost na našim trpezama, ali to ne govori o njemu nego o nama. Ovo zahvalno, zdravo povrće takođe se može pretvoriti u ukusno jelo uz pomoć piva i dodatak slanine. Opet jednostavno – nešto veće prokelje iseći na pola, manje ostaviti cele i ostaviti ih da sačekaju dok se slanina dobro ne uprži, uz dodatak luka, zatim se doda prokelj, so i biber i sve zalije nekim dobrim pale aleom. Njegova karamelizacija stvoriće savršenu glazuru za ova mala, zelena čuda prirode.

Nešto zahtevnija za pripremu, ali izazovna i snažna hrana za svežije jesenje dane su rebarca sa stoutom. Verzija ima raznih, a suština je u tome da se rebarca dobro premažu mešavinom začina koja sadrži origano, beli luk i čili u prahu, alevu papriku, šećer, so, biber, korijander, kumin i majčinu dušicu. Rebarca se lagano zapeku da dobiju boju, prebace u neku zgodnu tepsiju i preliju mešavinom stouta, kafe, vode, pilećeg bujona, uz obilnu količinu belog luka. U rerni zagrejanoj na 180 stepeni krčkati tri sata…a ostalo je legenda.

Definicija jeseni ima više od njenih boja, a mi ćemo na ovu gomilu pametno/trivijalnih misli dodati svoju – jesen može biti sasvim nalik ostalim godišnjim dobima. Dosadna, ako nema piva.