Povezanost piva i fudbala, prisutna na sve strane, od marketinga do fudbalskih stadiona, na jedan specifičan način ispoljava se i kod nas u Srbiji. Kada govorimo o pivu u Srbiji fudbalskim žargonom bi se moglo reći da imamo sjajne pojedince, ali nam timska igra nije jača strana. Statistika o potrošnji piva, koja nas smešta u evropski prosek, govori u prilog ovome, kao i naš višedecenijski odnos prema ispijanju pivu, gde se ono nalazilo negde na pola puta između pukog sredstva za gašenje žeđi koje od vode razdvaja samo procenat alkohola i tečnosti koja se ne ispija sa uživanjem već naprosto loče.
Istorija piva u Srbiji, naročito u ranijim periodima, predstavlja pipav, detektivski posao u kom ima previše prostora za nagađanje, a premalo stvarnih činjenica. Vino je svakako bilo dominantnije, o čemu svedoči i najveći junak naše epske poezije, Kraljević Marko, koji ga čak deli sa svojim konjem Šarcem. Ipak, poneki tragovi o pivu se mogu pronaći u nekim srednjovekovnim dokumentima. Na osnovu pisma kralja Vladislava, Svetostefanske hrisovulje kralja Milutina i Dečanske povelje kralja Stefana Dečanskog može se sa osnovom pretpostaviti da se pivo pilo i u srednjovekovnoj Srbiji. Takođe nije zanemarljiv podatak da su u tadašnjim rudnicima radili Sasi koji su došli iz Nemačke, tačnije Saksonije, i verovatno sa sobom doneli i određene pivske navike. Pivo se pilo i na dvoru despota Stefana Lazarevića početkom 15. veka, a posle turske okupacije prestaje svaki pomen piva sve dok se na ovim prostorima nije pojavila vojna, ali i pivska sila, Austrija.
Posle završetka Austrijsko-turskog rata (1716-1718) pobednička austrijska vojska zauzima Beograd, a sa njom, uz majstore i zanatlije raznih profila, stižu i pivari. Otvaraju se brojne zanatske pivare, uglavnom na prostoru današnjeg Dorćola. Kao stecište ljudi sa raznih strana u nemirnim vremenima Beograd je bio vrlo živo mesto sa mnoštvom pustolova o čemu svedoči i izveštaj austrijskog generala Marulija Carskom veću u kom se doslovce kaže: Svaki nevaljalac koji ovamo dobegne, uzme jednu sobu pod kiriju, kupi bure ili dva piva ili ih uzme na veresiju. Turci su se vratili, pivari su ponovo prešli Dunav i Savu, ovog puta u suprotnom smeru, ali se širenje proizvodnje piva nastavilo po drugim krajevima. U Pančevu je 1722. godine nastala najstarija pivara na ovim prostorima. Abraham Kepiš iz tadašnjeg Požuna, današnje Bratislave, bio je osnivač i prvi vlasnik ove pivare sa tadašnjim kapacitetom od 3300 kofa piva, što mu dođe nekih 1800 hektolitara. Osam godina kasnije, nemački doseljenici osnivaju pivaru u Vršcu, 1745. godine počinje sa radom pivara u Velikom Bečkereku, a naš današnji pivski gigant, pivara u Apatinu, nastala je 1756. godine.
Posle čitavog veka pauze pivo se vratilo u Beograd osnivanjem par pivara, a pivare koje i danas uspešno rade, Valjevska i Zaječarska, osnovane su 1852. , odnosno 1895. godine.
Pivo se u to vreme još uvek proizvodilo na tehnološki prilično zastareo način, a čovek koji je zaslužan za uvođenje moderne industrije na pivsku scenu Srbije je industrijalac Đorđe Vajfert, čiji lik danas viđamo na novčanici od 1000 dinara. I drugi preduzimljivi industrijalci tog vremena, kao Ignjat Bajloni, okreću se savremenoj proizvodnji, a veleposednik Lazar Dunđerski otvara modernu pivaru u Čelarevu 1892. godine
Ratne, a i poratne nevolje, znatno su uticale na sliku pivske scene Srbije. Nekadašnji lokalni pivarski giganti iz privatnih ruku prešli su u državne, brojne pivare od Apatina, preko Zaječara, do Niša i Peći, stvarale su sliku relativno napredne pivske zemlje, ali je sam odnos prema pivu bio ambivaletntan. Pivo se pilo posvuda, ali je na lestvici prestiža stajalo ispod vina, a u skali tradicionalnih vrednosti ispod rakije. O kvalitetu tadašnjeg piva danas je teško govoriti, ali je ostala opšta slika o pivu kao piću kod čijeg ispijanja je važniji kvantitet nego kvalitet.
Novi ratovi, političke i ekonomske turbulencije donele u promene i u svetu srpskog piva. Mnoge nekadašnje državne pivare prestale su sa radom ili naprosto tavorile, a druge su otkupili svetski giganti kao što su Carlsberg, Heineken, Molson Coors donoseći nova ulaganja, modernizaciju proizvodnje, standardizaciju ukusa, povećanu marketinšku promociju piva, novi vizuelni identitet…
Stigle su nove kombinacije i ukusi kao što su piva sa limunom ili grejpfrutom, ali je to i dalje bila samo jedna strana pivske planete, moćnija i više konzumirana: lager pivo.
Širenje globalnog kraft sveta nije mimoišlo ni Srbiju. Ova spontana i neplanirana revolucija donela je po prvi put našim ljubiteljima piva do tada uglavnom nepoznat svet, svet ejlova. Zahvaljujući inventivnosti i preduzimljivosti mikro pivara pojavio se čitav niz piva različitih, do juče nezamislivih ukusa. Stigla je sa ovim talasom i nova pivska kultura, nov odnos prema ovom napitku koji se više ne shvata samo kao sredstvo za masovno opijanje. Kako god da se sve ovo završi, jedno je sigurno – pivski svet u Srbiji se promenio i ništa više neće biti isto. Daljem širenju pivskog tržišta, profilisanju ukusa, novim lokalima sa posebnom subkulturom na putu stoji samo niska kupovna moć stanovništva. A stara anegdota u kojoj se na pitanje: Lav ili Jelen? odgovara sa lakonskim da, bez razmišljanja o sopstvenom ukusu, samo sa željom da se popije neko pivo, postaće deo lokalnog pivskog folklora.
