Kada je 2012. godine tadašnji američki predsednik Barak Obama doneo pribor za pravljenje piva u Belu kuću, postalo je jasno – pivska ,,revolucija’’ nije počela, bila je završena.

Pečat institucionalnosti je stavljen na nju. I kao i uvek kada se jedan spontani, andergraund pokret probije na svetlost dana, stekne pažnju medija i pojavi se obavezni dodatak, novac, stvari se dešavaju po proverenom obrascu. Neko finansijski izdašno naplati svoj trud i viziju, neko se žargonski rečeno ,, proda’’, velike ribe, u skladu sa darvinovskom ekonomijom, gutaju male, neko se uporno drži početnih ideala, a neko potraži uspeh na drugom mestu.

Put u visoko društvo bio je otvoren

Mnogima je zasmetala ova činjenica i pojava propratnih snobovskih elemenata, ali i to je deo demokratičnosti piva. Postavši sastavni deo restoranskih rituala, prethodno rezervisanih samo za vino, pivo je, u suštini, i dalje zadržalo svoju osobenu pristupačnost.

Sve ovo pomoglo je i da pivo zauzme svoje mesto u gastronomskom delu ponude u kom je ranije smatrano nepoželjnim. Danas nije nikakav problem poručiti pivo uz školjke ili ribu, što je dugo bilo isključiva povlastica vina. Postoje brojni saveti o tome koji lager, ale ili stout ide uz koje jelo, mada takvih saveta ima otprilike koliko I onih koji ih daju. Jer, I pored svega, pivo je dugo vremena poželjan pratilac hrane, naročito u tradicionalnim pivskim krajevima. Jednostavno, ljudi su pili I spremali za jelo ono što su imali u svom okruženju.

I ne samo da se nalazilo na stolovima, uz obroke, već je sastavni deo mnogih klasičnih recepata. Takav je recimo Carbonade flamande ili Vlaamse karbonade, pošto je reč o jelu popularnom i u flamanskom i u valonskom delu Belgije. Ova tradicionalna vrsta slatko-kiselog paprikaša priprema se od goveđeg mesa, crnog luka, začinjeno senfom, timijanom, bosiljkom, dodaju se ponekad i pečurke, ali obavezan dodatak tokom kuvanja je pivo. Naravno, ne bilo koje nego Oud bruin, vrsta piva poreklom baš iz ovih krajeva, gde se proizvodi još od 17. veka. Karakteristično je po svom dugom sazrevanju, do godinu dana, tamnijoj crvenkasto – braon boji i dozi kiselosti, bez hmeljne gorčine.

Nemački Zwiebelsuppe – lokalna verzija klasične supe sa lukom

Tanko iseckani crni luk se proprži na puteru, doda se takođe tanko isečena jabuka, u ovu masu se lagano doda brašno, goveđi bujon i dobar lager. Krčka se lagano nekih 15-20 minuta, začinjava se solju, biberom I majoranom, doda prepečeni hleb sa vlašcem i narendanim ementalerom. Od piva se koriste neke od čuvenih dortmundskih ili kelnskih varijanti. Ovo je samo jedna od brojnih vrsta supa, hladnih ili toplih, kojima se dodaje pivo.

U srednjem veku i kasnije ovo jelo bilo je rašireno po dobrom delu srednje Evrope, mada je postalo najviše karakteristično za nemačku kuhinju. Da se nadovežemo na onu priču o elitizmu I visokim krugovima – supa sa pivom, iako narodno jelo, standardno pripremano sa tamnim pivom, mada je ponekad korišćeno i pšenično, bila je omiljena hrana pruskog vladara Fridriha Vilhelma I i zabeleženo je da ju je svako jutro jeo, pre nego što bi se posvetio državničkim poslovima. Postoje tvrdnje da je više pio, nego jeo, jer se u jednom dvorskom priručniku iz 18. veka ovo nazivalo ranim pićem, a ne doručkom.

Na kraju ove kratke priče o pivskim supama, vredi spomenuti da neki savremeni pokušaji pripreme ovih supa na starinski način pokazuju da se njihov ukus baš I ne slaže previše sa današnjim.

Irish Stew

O irskom paprikašu, čuvenom Irish stew, postoji čitava literatura. Vode se raprave o njegovom poreklu, sastojcima, da li je originalno spreman od ovčetine, jagnjetine ili govedine, o najboljem načinu pripreme. U svakom slučaju, uz meso i povrće mnogi kuvari predlažu i dodavanje nekog dobrog irskog stouta. Nije teško pogoditi da je Guinness gotovo redovan izbor.

Verovatno načešće posluženje na češkim nedeljnim ručkovima je pečena prasetina uz uobičajen dodatak knedli i kiselog kupusa. U suštini, začinjeno meso se peče u rerni, sa pivom koje mu daje sočnost i ukus. Naravno, u pitanju je neki dobar češki pilsner, šta bi drugo moglo biti.

U Portugaliji i Brazilu popularan je Bolo de cerveja, pivski kolač. Sastojci su uobičajeni, omekšani puter, jaja, šećer, brašno, prašak za pecivo i naravno čaša piva. Vrsta piva može biti po ukusu, u Brazilu se najčešće dodaju lokalni favoriti, Brahma, Antarctica, Skol, neko se odlučuje za svoju omiljenu verziju stouta. Kao što reče jedan od kuvara koji su pripremali ovaj kolač: Experimente!

Raznovrsnost piva kao kulinarske namirnice pokazuje se i u jednom možda neobičnom proizvodu – sladoledu od piva. Priprema se uz korišćenje uobičajenih sastojaka, sa dodatakom piva. Alkohol je ponekad prisutan u gotovom sladoledu, ali može otežati smrzavanje. Ukoliko se u tehnici proizvodnje koristi kuvanje, alkohol ispari. Od vrste piva zavisiće i ukus. Staut će mu dati šmek karamele, pale ale ili pilsner malo će dodati gorčine, a za pripremu se mogu koristiti i pšenična piva.

Pivo – oduvek prisutno u svim sferama

Od tradicionalnog ka modernom, pivo je uvek prisutno. Poslednjih godina, u skladu sa globalnim širenjem mikro pivara, izdaju se kuvari sa receptima koji koriste raznovrsne ukuse kraft piva. I ovlašan pogled na sadržajnije kulinarske sajtove otkriće brojne recepte za pripremu jela sa pivom. Najčešće je u pitanju kombinacija sa mesom – govedinom, svinjetinom, piletinom, jagnjetinom, divljači- a tu je i učešće u spremanju peciva, kolača, sosova, pa čak, za one vrlo avanturistički orijentisane, i ostriga.

Pivo kao aperitiv, kao odličan pratilac hrane, ali i kao neophodan sastojak u gastronomiji, ne poznaje granice i vreme. Veliki nemački teolog i pokretač reformacije, Martin Luter, tvrdio je da pivo pravi čovek, a vino Bog. Par vekova kasnije, čuveni američki pronalazač, pisac i političar, Bendžamin Franklin, kao da mu je odgovorio rekavši da je pivo dokaz da nas Bog voli i da želi da budemo srećni.