Valjevska pivara je jedna od retkih pivara koja je ostala u domaćem vlasništvu i to zahvaljujući domaćoj pameti
Industrijske pivare koje posluju kod nas imaju dugu tradiciju i uglavnom su nastale između 1730. i 1892. godine. Početak modernog pivarstva je vezan za austrijsku okupacije Beograda između 1718. i 1739. godine kada je tokom okupacije austrijska uprava u Beogradu počela planski da naseljava Nemce. Naravno među njima je bilo i pivskih majstora koji su doneli svežinu u proizvodnju ovog pića. Kasnije je i knez Miloš Obrenović pokazao veliku zainteresovanost za ovu privrednu granu, te je u Beogradu sagradio novu veliku pivaru koja je odigrala veliku ulogu u kulturnim i političkim zbivanjima naše zemlje. Ipak, činjenice kazuju da je prva srpska pivara otvorena u Pančevu u 18. veku, a tek nakon tog perioda prevlast u pivarstu uzima Beograd. Nakon glavnog grada počinju da se grade pivare i u drugim delovima zemlje.
Valjevska pivara u rukama srpskih preduzetnika
Zato danas gotovo da nema dela zemlje gde se pivo ne proizvodi – Apatin, Zaječar, Niš, Valjevo, Pančevo, Čelarevo, Leskovac… Većina ovih pivara ne nalazi se više u domaćem vlasništvu, ali neke još uvek drže naši preduzetnici. Valjevska pivara je jedna od retkih koja je ostala u domaćem vlasništvu, a sve zahvaljujući domaćim preduzetnicima. Valjevska pivara je osnovana daleke 1860. godine, a podigao ju je Dimitrija Mitrović. Međutim, prekretnicu je napravio Jozef Ajhinger, kvalifikovani pivar iz Bavarske i njegovo doseljenje u Valjevo bilo je od presudnog značaja za poboljšanje i proizvodnju kvalitetnog piva. Posle balkanskih ratova Bajlonijeva pivara iz Beograda otkupila je gotovo sve akcije Valjevske pivare te je 1913. godine osnovano akcionarsko društvo „Srpsko AD za proizvodnju piva, slada i leda“.
Modernizacija početkom 20. veka
U okviru ovog akcionarskog društva Valjevska pivara imala je sve uslove za brži razvoj, a od 1923. do 1926. godine ona je i modernizovana. Tada su kupljene nove mašine, rekonstruisana su kompletna mašinska postrojenja, povećan je kapacitet punionice, a sa radom je počela i sladara. Valja istaći da je pivara za vreme Dugog svetskog rata proizvodnju održavala uglavnom za nemačku vojsku, koja je bila smeštena u Valjevu. U tom periodu jedva su uspevali da nabave pivarski ječam, hmelj i slad, a nekako se potrefilo i da Bajloni dolazi da živi u Valjevo, jer mu je 1941. u Beogradu konfiskovan stan. Nakon drugog svetskog rata odnosno od 1946. do 1991. godine pivara nosi naziv „Jedinstvo“.
Od lokalnog do globalnog proizvoda
U tom periodu izvršene su velike rekonstrukcije i bez obzira na to pivara je skoro bila pred zatvaranjem, a bilo je i pokušaja države da je izvuče iz problema. Međutim, nekadašnja firma u stečaju ipak je opstala. Kompanija je za samo nekoliko godine iz sopstvenih sredstava povećala proizvodnju i prodaju, a ovaj trud i ulaganja su im se isplatili. Novi menadžment je drugačijim pristupom prema kupcima, domaćinskim i kvalitetnim odnosom prema ugostiteljima, ali i konzumentima i lokalnoj zajednici, uspeo da vrati poverenje u Valjevsko pivo, ali i nove brendove koje su plasirali na tržište. Novi vlasnici su se potrudili da obezbede suncobrane, garniture za sedenje, aparate za točenje piva kako bi opremili ugostiteljske objekte i sada su prisutni u skoro svakom valjevskom lokalu. Dobru praksu iz svog grada primenili su i u ostala mesta šitom Srbije, pa pivo iz Valjeva polako, ali sigurno osvaja domaće tržiste.
