U Srbiji je gotovo nemoguće zamisliti bilo koju proslavu, od rođenja deteta, preko venčanja, slave, rođendana, krštenja, dočeka Nove godine, prvomajskih uranaka, bez dva neizbežna sastojka: piva i prasetine. Pivo je u ovom duetu relativna novost u našim krajevima, a prase, naročito na ražnju, ima mnogo dužu tradiciju. Možda u prilog tome govore i statistički podaci. Prema njima smo, po potrošnji svinjskog mesa u svetskom vrhu, dok po količini ispijenog piva spadamo u evropsku sredinu. Međutim, kada su se jednom sreli, pivo i prasetina se više nisu razdvajali.

Ima nečeg arhetipskog, drevnog u sedenju pored vatre, pečenju mesa, okupljanju koje takav događaj podrazumeva, jer verovatno nije zabeleženo, a ni zapamćeno, da je neko spremao prase na ražnju samo za sebe. I sve to uz ispijanje najstarijeg napitka koji je čovek napravio. Klasično prase na ražnju toliko je uobičajena pojava da često zaboravljamo koliko je veštine potrebno da bi nam u tanjiru završio komad ukusnog, sočnog mesa. Treba prvo pripremiti ražanj koji mora biti potpuno prav, potrebne su ruke majstora da se ražanj provuče kroz prase, a da ono pri tom procesu ne postane polomljena igračka. Pomenuto sedenje pored vatre samo je figurativno i predstavlja tek uvod u ceo događaj, jer prasence pečeno na vatri bilo bi očajna kombinacija spolja izgorelog i iznutra sirovog. Količina žara i njegov raspored i dodavanje deo su tajne uspeha, kao i visina na kojoj se meso nalazi iznad žara i ravnomerno okretanje. I sve ovo, najefikasnije izvedeno, ne bi bilo  potpuno bez dobro tempiranog premazivanja praseta uljem, jer sama njegova masnoća nije dovoljna. Naravno, i ovde u igru uskače pivo – povremeno zaliti ili poprskati prasence pivom daće mu poseban šmek. Postoji još čitav niz caka koje iskusni majstori primenjuju, od izbora praseta do trenutka njegovog skidanja sa ražnja. U idealnoj varijanti, dok se sve ovo dešava, pivo se hladi u nekom potoku ili u snegu.

U gradskim uslovima ražanj je često samo folklorni simbol, pa se domaćini i domaćice okreću svom šporetu i rerni. Cilj je uvek isti – napraviti savršeno pečenje u kom će gosti uživati i o kom će pričati. Naravno, savršeno ne postoji, ma koliko recepata na internetu nudilo tako nešto. Najbolji znak uspeha su prazni tanjiri. Prvo se treba pomiriti sa sudbinom – prasetina iz rerne nikada ne može dostići ukus i miris one koja se vrtela na ražnju, ali zbog toga se ne treba predavati. Pravi majstor će i u kućnoj varijanti iz komada mesa izvući najbolje. Uz sve lokalne i privatne tajne pripreme, nekoliko stvari važi za svakog. Prasetinu treba dobro i ujednačeno posoliti, u pleh sipati vode i dok se peče povremeno meso zalivati – sokom od pečenja, uljem ili mašću. Naravno, uvek treba imati i piva – i za prase i za onog koji priprema. Vreme pripreme zavisi od veličine komada mesa, grejača rerne, pa čak i nadmorske visine. Ostalo su trikovi i tehnike kojih ima na sve strane. Neko na dno posude za pečenje stavlja daščice, kako meso ne bi došlo u dodir sa njegovom površinom. Za jedne kožica ide na gore, za druge na dole. Folija može da se koristi neko vreme, ali i ne mora. Temperatura rerne u procesu pečenja veoma varira, u zavisnosti od onoga koji vas je uputio u celu priču i koji to, naravno, najbolje zna. Možda je najbolje saslušati raznorazne savete i na kraju raditi po svom.

Iako smo u konzumaciji svinjskog mesa prvaci sveta, tik ispred Crne Gore, ova vrsta hrane popularna je i u drugim zemljama, od Kine do Norveške. Prase tradicionalno završava na ražnju na jugu SAD, ali je neizostavan deo proslava i u Portoriku, Filipinima, Kubi, Indoneziji… Nemci, naročito oni iz Bavarske, nisu izuzetak. Kod njih kombinovanje prasetine i piva, kako u kuvanju, tako i pri jelu, ima dugačku tradiciju. Jedan od klasičnih recepata je meso od plećke sa povrćem, knedlama i naravno pivom. Kožu na mesu treba zaseći i dobro začiniti solju i kimom. Dok meso upija začine, naseckati šargarepu, beli i crni luk i ubaciti u zagrejanu posudu na šporetu. Potom dodati meso, sa kožom na gore, i sve to zaliti pivom. Najbolje bi bilo da je tamno, izrazitog ukusa, a ako ga nemate pri ruci može poslužiti i nešto drugo, samo ne neko lajt pivo – u tom slučaju možete sipati i vodu. Kada se malo ukrčka, meso zapeče i dobije boju, odlazi u rernu na par sati, na 180 do 190 stepeni. Potrebno je povremeno proveravati količinu tečnosti i, ako zatreba, dodati još piva. Od tečnosti i povrća napravi se sos, a meso ponovo odlazi u rernu da bi se zapeklo dok koža ne postane savršeno hrskava. Ovaj deo pripreme zahteva tajming i dežuranje pored rerne, da ne bi smo dobili ugljenisani komad ili, s druge strane, kožu koja je nalik žvakaćoj gumi. Na kraju, sočno meso se iseče, zalije sosom i svemu se pridruže knedle. Uz salatu od kiselog kupusa i pivo gozba na nemački način može da počne.

U zavisnosti od načina pripreme koji su zaista raznovrsni ide i vrsta piva. Lager dobro pokriva masnoću, a tamna piva, Brown Ale ili neki Porter odlično će ići uz prasence tek skinuto sa ražnja. Naravno, pošto je sezona praznika, treba voditi i računa o količini unete hrane i piva.  Većina ljudi o ovome razmišlja tek posle praznika, možda iz uviđavnosti – i lekari i nutricionisti zaslužuju odmor.